Ostao veran lajkovačkom zavičaju

Pitate li poznatog pisca Radovana Belog Markovića zašto je ostao da živi i stvara u Lajkovcu, a mogao je u Beogradu ili drugde, odgovoriće u sekundi:

– Meni je ovde lepo, i nikad nisam osećao bilo kakvu teskobu. Ako mi treba Beograd, eto me u njemu za sat vremena. Blizu su mi i drugi gradovi. Lajkovac, Kolubara, moje selo Ćelije, Valjevo, pa Povlen, Divčibare su ono što volim, čemu se svakog jutra obradujem, i zato sam valjda i ostao veran zavičaju. I te kako se može stvarati u malom mestu. Bitno je šta radite, a ne gde to činite.

Pisac romana i pripovedaka, nekada ugledan novinar valjevskog lista „Napred”, kojeg su kolege izuzetno cenile, upravnik biblioteke u ovom simpatičnom mestu. To je, u najkraćem, njegova radna biografija.

– Moja duša su Valjevo, Kolubara, Lajkovac i ceo taj kraj. Bez njih ne bih mogao, niti bih opstao – zagledan je u zgradu lajkovačke železničke stanice kojom i dalje dominira vodotoranj, poznatiji kao „buzometar”.

Dlan božje zemlje

Živi Radovan Beli Marković u Lajkovcu životom običnog čoveka. Oslonjen na štap, „jer ga noge slabo slušaju”, opet će sasvim iskreno:

– Ovde, u svom kraju, ni za šta nisam ostao uskraćen. Sa sugrađanima lepo sarađujem. Varoš je moja koliko i njihova.

Dodaje u svom stilu:

– Znate kad sam poverovao da sam pisac? Tek kad mi se ime pojavilo u ukrštenim rečima!

Pisac je velikog formata. Pripovedač i romansijer. Sa dva najnovija romana ima sabrana dela u 15 knjiga. Prvi roman „Palikuća i Tereza milosti puna” objavio je 1976. godine. Ređali su se, potom, „Lajkovačka pruga” (jedan od najlepših romana u novijoj srpskoj istoriji), „Luminacija u Ćelijama”, „Poslednja ruža Kolubare”, „Knez Miškin u Belom Valjevu”, „Devet belih oblaka”, „Ćorava strana”, „Gospođa Olga”, „Putnikova ciglana” i drugi. Knjige su mu visokocenjene i nagrađivane, a radnje u njima smeštene u piščevom zavičaju. Piše pripovetke i kratke priče, tvrdeći da je teže to pisati nego romane. U svojim delima sklon je ironiji i samoironiji. Ni jednog časa ne krije patriotizam i ljubav prema zemlji:

– Srbiji niko neće iščupati koren, jer je ona dlan božje zemlje. Kako to mislite da se može dogoditi? Da nestane zemlja, da je nema? A, šta ćemo sa onima pod zemljom. Sve je to Srbija. Zar njih nije više nego ovozemaljskih? Ako se u srpskoj duši raspline visoka vizija Nebeske Srbije, onda je Srbalj i za podnebesnu Srbiju uzalud gaće krvavio. Bolje bi bilo da nas što više ima, i nadajmo se tome, a i da ime Srbije neće poginuti...

Piše kad poželi. Čini to na komadićima papira, zapravo restlovima iz štamparije. Kad se broj tih papirića nagomila, seda za kompjuter i sve to pretoči u rukopis. U nečemu je, ipak, originalan: i dalje piše običnom, grafitnom olovkom. Modernu tehnologiju koristi kad baš mora, mada nam je lajkovački vajar Milutin Ranković napomenuo da se Beli Marković među prvima u biblioteci služio kompjuterom, i to onih godina kad je za nas to bilo „čudo tehnike” i kad smo na jedvite jade prihvatali da pisaću mašinu zamenimo ekranom i tastaturom. Za svoje knjige, za sveukupno stvaralaštvo hvaljen je i nagrađivan. Priznaje da mu radost pričinjavaju nagrade malih sredina. Silno se obradovao kad su mu javili da je dobio nagradu za životno delo SO Kruševac – mesne zajednice Bele vode. Ostao je zatečen i neizmerno srećan.

Vrhunski pisac koji nikada nije živeo od književnosti. Naprotiv.

– Ja sam sve ovo vreme živeo za književnost – pali novu cigaretu.– Da nisam pisac, živeo bih od penzije i čitao knjige. Napisao sam ono što je u meni.

Pruga u romanima

Sa suprugom Emilijom ima uobičajeni dnevni ritam. Obraduje se svakom novom jutru, brige nekako ostavi po strani, čuje se telefonom ili se sretne s prijateljima, prisustvuje ili učestvuje na manifestacijama na koje ga pozovu, prisutan je i na književnim večerima, izložbama... Aktivan je koliko god mu zdravlje dozvoljava. Poznata, u pesmama opevana lajkovačka pruga neizbežna je tema i našeg razgovora. Dospela je pruga i u njegove knjige. I ona i Lajkovac. Pamti i uvek voli da se seća starog Lajkovca, mada hvali i ovaj sadašnji, sve moderniji. Ponekad pomisli da svi koji u njemu žive često ne vide koliko se promenio.

– Kad mene pitate za Lajkovac, za vozove, prugu, železničare, ja tu živim u prošlosti – kaže s dubokim uzdahom.–I danas pamtim kad me je majka prvi put dovela u Lajkovac kod berberina na podšišivanje. Te slike traju celog života. Lajkovčani su sebe uvek nekako upoređivali sa svetom. Valjda zato što je odavde, vozom, moglo da se stigne na sve četiri strane.

Šta je s vremenom koje je ostalo na starim fotografijama, u požutelim arhivskim dokumentima?

– Ne volim što je na železničkoj stanici sada više tišine nego prodornog piska lokomotive. Lajkovačke noći su decenijama bile ispunjene škripom ili kloparanjem vagonskih točkova, žamorom putnika, zvukom pištaljki mnogobrojnih železničara. Ja to obično kažem da je naša varoš bila u železničkoj gravitaciji. Taksi smo imali još 1928. godine, na železnici je radilo oko 1.500 ljudi raznih nacionalnosti iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije. Radilo je desetak i više kafana od kojih se mnoge nikad nisu zaključavale. Da vam ne pričam o danima kad bi železničari primili platu i kad ih je u kafanama čekala muzika i dobra hrana. Kako su stalno primali neke pare, i kafane su dobro radile.

U „Vikipediji” smo o piscu pročitali i ovu zanimljivu belešku: „Prostor i vreme koje opisuje u svojim delima su apsolutni, sve se odigrava u njegovom unutrašnjem svetu. Upotrebljava toponime svog rodnog kraja (Kolubara, Lajkovac, Belo Valjevo, Obrenovac, Ub), ali oni ne predstavljaju konkretne geografske pojmove, već postaju univerzalne pojave. Izražava se neobičnim jezikom sa mnoštvom sopstvenih neologizama, arhaizama i varvarizama... Od svega toga se brani humorom i ironijom – podsmeva se svemu, a pre svega sebi samom”.

Legat Gradskoj biblioteci

Načinio je Radovan Beli Marković sa suprugom Emilijom još jedno dobro delo – osnovali su legat u Gradskoj biblioteci. Lepa je to bila svečanost, a i pokloni su bili dragoceni: oko 2.000 knjiga, od kojih više od 700 sa posvetom autora, slike, skulpture od drveta, beleške, rukopisi, lični predmeti. Legat je, svi su se s tim složili, od izuzetne kulturno-umetničke i duhovne vrednosti.

– Supruga i ja smo u jednom trenutku procenili da je najbolje da sve knjige koje smo dobijali od pisaca i prijatelja ili koje smo kupovali smestimo u Gradsku biblioteku, jer im je to pravo mesto – pojašnjava ovu odluku.

Bio je Beli Marković svojevremeno proglašen za ličnost godine u Valjevu. U njegovom domu, biblioteci, kod mnogobrojnih čitalaca su dela koja će, zasigurno, još dugo trajati. On je, pak, ponosan što je ostao privržen svojoj Kolubari, Valjevu, Lajkovcu, Ćelijama...

Ostaće, pobediće Srbija

Gradska biblioteka u Lajkovcu je, kako u vreme kad je njome rukovodio Radovan Beli Marković, tako i kasnije, stecište mnogih kulturnih zbivanja. Prenosimo utiske Dobrice Ćosića i Svetlane Velmar Janković u vreme kad su u njoj boravili. Velmar Janković: „Izuzetno književno veče, sa izvrsnom publikom sa kojom se uspostavlja izvanredan kontakt. Hvala Radovanu Belom Markoviću i upravi Gradske biblioteke na ovom susretu sa čitaocima koji se ne može zaboraviti”. Ćosić: „Proći kroz oronulu Srbiju u preživljavanju kao nezaustaviva propadanja stvaralačke snage srpskog naroda, evo me u Lajkovačkoj biblioteci gde domaćinuje veliki srpski pisac Radovan Beli Marković – da u duši pripalim nadu: Ostaće, pobediće Srbija”.