Poslednji izraz humanističkog revolta

U pariskom Teatru de la Vil održana je, u upravo završenoj sezoni, serija predstava i dramskih čitanja slojevitog dela francuskog nobelovca Albera Kamija koji je ceo svoj život proveo ispitujući različite aspekte (ne)pravde učinjene kako Alžircima, tako i njihovim kolonizatorima Francuzima. Njihova donekle sveprisutna evropska kultura je apsurdno trajala u ovom delu severne Afrike decenijama, čak i nakon što je zemlja vraćena indogenom stanovništvu, a njeno trajanje ostavilo je gorak ukus kako u ustima lokalnih masa koje su kroz veliku borbu povratile izgubljene teritorije, tako i u dušama onih koji su nametali njihovu civilizaciju.

Ne postoji francuski pisac dostojan imena angažovanog humaniste probuđene svesti koji se sa ovim apsurdom „nekulturnog nametanja kulture” nije uhvatio ukoštac od druge polovine dvadesetog veka pa do danas. Kamijevi romani poput „Kuge”, „Stranca”, njegova autobiografija „Prvi čovek”, njegovi pozorišni komadi – adaptacije Mita o Sizifu i Opsadnog stanja bore se sa problemom nemoći i straha probuđenog čoveka. Ovaj poslednji izraz humanističkog revolta (posle nedavnih terorističkih akcija koje za mnoge predstavljaju određenu repliku srednjovekovnih religioznih ratova, a za sve apsurdni nastavak preispitivanja gde se ceo svet danas nalazi i u kom pravcu se on i dalje bezumno kreće) postavio je sebi za zadatak da uobliči u jednoipočasovnu predstavu Emanuel Demersi-Mota.