Nema bezopasnog „dobacivanja"

Poznati beogradski slikar Slobodan Danče Manović imao je čudan običaj da kada kraj kafanske bašte promakne lepa devojka ili žena ustane, podigne čašu kao za zdravicu, pokloni se i izusti – „Čestitamo na lepoti!”

Bez kreveljenja. Iskreno.

Posledice su bile još čudnije: umesto da mu neka od njih opauči šamarčinu, ili bar da se obrecne, pored novinarske krčme u senci zdanja „Politike”, iz dana u dan defilovalo je sve više njih, a neke čak i po nekoliko puta dnevno!

Opasni komplimenti

Možda mu je „dobacivanje” čestitim ženama bilo unapred oprošteno, jer je bio mio čovek i uredan, uvek besprekorno odeven boem, koji tim svojim komplimentom nikada nije prelazio granice uljudnog, ili zato što su lepe prolaznice u takvom gestu, za razliku od svakodnevnih prostakluka kojima su obasipane, otkrivale istinsko uvažavanje, đavo će ga znati?

Da je Danče poživeo još koju, verovatno bi se našao na udaru raznih izmena i dopuna Krivičnog zakonika. Reč je o paragrafima što ponašanje kojim se vređa polno dostojanstvo – seksualno uznemiravanje, na srpskom – sankcionišu novčano, ili zatvorskom kaznom.

Ima tu nečeg, mada vređanju dostojanstva i zlostavljanju nije potreban nikakav predznak; svejedno je da li je rasno, polno, nacionalno ili versko, ono je posledica stanja duha, a ponekad, nažalost, i kolektivne svesti.

Pre nekoliko godina pronela se vest da izvesni Beograđanin ženama nudi svoje usluge „na sat”. Da nije reč o vređanju polnog dostojanstva, ne daj bože nečem gorem, a na razočarenje onih s pokvarenom maštom, sve je došlo na svoje kada je ponudu dopunio duhovitim opisom onoga što je naumio kroz pesmicu: „Da vam šije, da vam pije, da vam kroji, da vam broji, da vam plete, da vam mete, da vam kuva, da vas čuva, da vam peva, slike šara, na francuskom razgovara.” Oni koji su pratili tu „uznemirujuću aferu” zaklinju se da je porudžbina bilo preko glave, bez ikakvih reklamacija na kvalitet usluga.

Ni prva, a ni poslednja žrtva

Kao kontrapunkt ovom, ipak, čednom slučaju bila je sumorna vest da je predsednik jedne potkopaoničke opštine zagušio telefone svojih lepših službenica SMS porukama s eksplicitnim predlozima. Predsednik bi verovatno daleko dogurao u svakom pogledu, da jednoj od nesrećnih žena nije „pukao film”, pa je podnela krivičnu prijavu koju je potkrepila materijalnim dokazima zatečenim u mobilnom telefonu sa sačuvanim SMS gadostima, a reč je o nekoliko hiljada „predloga”. Ni tu nije bio kraj. Jer, kada je slučaj pohotljivog predsednika dospeo u javnost, počele su da se javljaju i druge dame koje su bile meta njegovog „udvaranja”; za sad samo njih tridesetak, ali sa tendencijom rasta.

Hrabra žena nije ni prva, a nažalost ni poslednja žrtva napasnika, koji žezlo vlasti, položaj ili mišiće zloupotrebljavaju na takav način. Od kada je kod nas usvojen Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, ovakvi slučajevi su naivno proglašavani za „mobing” i smeštani u isti koš sa slanjem pripravnika po burek, mada je i neukom jasno da postoji razlika. Jer, zbog bureka može da se izgubi ionako neizvestan posao, ili da se uspori naizgled uspešna karijera, a zbog seksualnog zlostavljanja mogu da stradaju još i čast, brak i porodica, pa čak i život.

Izostanak sudskog epiloga i blaga (blagonaklona) javna osuda ne idu u prilog širenju svesti da je reč o neprimerenoj radnji... iako su nam sudovi pretrpani parnicama koje se vode zbog povreda ugleda i časti, najčešće sa višemilionskim odštetnim zahtevima. Zato se stiče utisak da živimo u vremenu kada su ugled i čast pripadali isključivo muškarcima.

Na sve to, žrtve su i lepe, pametne i sposobne devojke ili žene koje su uspešne u poslu kojim se bave.

S druge strane, čak bi i sasvim bezazleno udvaranje moglo da se nađe pod udarom novijih propisa. Mada, mora se priznati da nijedno udvaranje nije sasvim bezopasno! Na primer, kada bi piscu ovih redova neka njegova ispisnica, uz to još i nadređena, došapnula da ima „zanosno lepe oči”, na raspolaganju bi mu bile tri mogućnosti: ili da to prihvati kao kompliment (sa svim što nakon toga sledi), da dami preporuči pouzdanog oftalmologa ili psihijatra, ili da presavije tabak i tuži je zbog „vređanja polnog dostojanstva” . Očigledno je da vrlo časnoj nameri pretočenoj u članove zakona nedostaju kriterijumi.

Postavlja se umesno pitanje, kako će se, u novim uslovima, iskazivati naklonost i izjavljivati ljubav? Bez reči i gestova to će biti veoma težak, tako reći nepremostiv problem. Naime, i to bi, kao u slučaju pohotljivog šefa ili predsednika, moglo da se podvede pod neki član KZ, a osloniti se na slobodno sudijsko tumačenje, seksualne sklonosti i partijsko članstvo, ne bi garantovalo uvek pravednu presudu! Ili, jedan te isti sudija mogao bi da oslobodi osvedočenog napasnika, a istovremeno da hipi pokret proglasi za subverzivnu organizaciju zbog parole – „Vodimo ljubav a ne rat”.

Stvar bi mogla da se preda u ruke „licenciranih provodadžika”, ali i tome bi se isprečili propisi. Jer, po dopunjenom članu 182a KZ Srbije reč je, takođe, o kažnjivom delu.

Kako onda zauzdati seksualne napasnike, ili ih bar obeshrabriti? I koga bi trebalo „prevaspitavati” – zlostavljače ili zlostavljane – što nije samo retoričko pitanje!

Takvih predatora po preduzećima bivalo je i ranije, ali neuporedivo manje. Pa, iako će se mnogi zakleti da je reč o „socijalističkom moralu”, to nije tačno. Svakoga ko tako misli trebalo bi podsetiti na takozvane sudove udruženog rada, ustanovljene radi zaštite osnovnih prava zaposlenih, bez obzira na položaj i posao kojim se bave. Oni su bili jedna od najvažnijih tekovina društva socijalne pravde. Pred tim sudovima drhtali su čak i direktori nekih moćnih preduzeća. I gde smo u međuvremenu stigli?

Čast i samopoštovanje

Danas je među najvažnijim uslovima za zapošljavanje, za potpisivanje ugovora o radu – odustajanje od sindikalnog organizovanja!

U uslovima kad je do posla gotovo nemoguće doći, a otkaz visi nad glavom kao Damoklov mač, jezičak kantara na kojem se vagaju čast i samopoštovanje, s jedne, a gola egzistencija, sa druge strane, najčešće preteže onamo gde pod normalnijim okolnostima nikada ne bi.

Zato deluje kao najsvrsishodnije da se za delo seksualnog ucenjivanja, pretnji i zlostavljanja na poslu ne izriču novčana ili zatvorska kazna, bar ne samo to, već svakako i mera obaveznog lečenja u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa.

Mogli bismo na piće...

Mnogo puta smo već pisali da se za seksualno uznemiravanje u Americi dobija otkaz, a u Srbiji – izvinjenje. Ostao je zabeležen slučaj potporučnice Vojske Srbije koja je 2011. godine optužila nadređenog pukovnika upravo za seksualno uznemiravanje. Tokom razgovora sa svojim pretpostavljenim, mlada žena je umesto ozbiljnog objašnjenja o svom napredovanju u vojnoj službi dobila poziv na piće i opuštanje i još par nepristojnih ponuda. Nakon ovog razgovora ona se obratila poverenici za zaštitu ravnopravnosti koja je, nakon uvida u slučaj, izdala preporuku da potpukovnik uputi izvinjenje potporučnici zbog diskriminatorskog ponašanja, kao i da se ubuduće suzdrži od uznemirujućih i ponižavajućih postupaka kojima se vređa dostojanstvo žena.

Bilo kakvo verbalno, neverbalno, fizičko ponašanje koje predstavlja povredu dostojanstva jedne osobe može se podvesti pod krivično delo seksualnog uznemiravanja, za koje je moguće izreći i do šest meseci zatvora.

Svako ko psihički muči i „izluđuje” svoju žrtvu, šalje joj bezbroj poruka, prečesto zove telefonom ili je sačekuje, prati, vređa ili psuje rizikuje da bude optužen za krivično delo proganjanja. To može da bude i svaka druga radnja koja žrtvu iritira, izaziva strepnju i strah, čak i kada sa strane to ne deluje nekome strašno. Zato pravnici objašnjavaju da je važan subjektivni osećaj žrtve – da li se ona oseća uplašeno i nespokojno, a to će se utvrđivati veštačenjem psihologa i iskazima svedoka.

O. P.