Nismo hteli da nam dan Vojvodine padne na sudu

Sofa i fotelje s plišom plavozelene boje, komode tamnog hrasta s rezbarijom i TV uključen na program N1, bez tona. To je mali salon za goste na prvom spratu nekadašnje Banovine u Novom Sadu. Pre je tu bila, objašnjava nam Igor Mirović, obična kancelarija u koju su pred prijem smeštani gosti. Kada je primetio da oni radije stoje u holu dok čekaju, dao je da se preuredi. Nije, tvrdi, koštalo previše, ali mnogo govori o odnosu prema ljudima, poslu, novcu. Ovde od 2004. godine, dodaje, nije bilo krečeno.

Mirović je za predsednika pokrajinske vlade izabran 2016. a danas, na polovini mandata, kaže za „Politiku” da je zadovoljan radom svog tima i da u većini resora vidi angažovanje, napredak i opipljive rezultate, mada neke stvari, smatra, mogu da se poprave. Jedna promena u vladi je već bila, u resoru kulture, kada je kompozitora Miroslava Štatkića zamenila violinistkinja Dragana Milošević, a do toga je došlo „da bi se ostvario bolji kontakt s ustanovama kulture”.

– Nekim stvarima i nisam zadovoljan. Možda sam i previše ambiciozan. Možda svi ne mogu da prate taj tempo ambicija, a imamo i uslove i mehanizme da tako visoke rezultate postignemo: političku stabilnost, dvotrećinsku većinu u skupštini, znatno veći budžet, jer sa zatečene 62 milijarde mi smo već na 73. Između ta dva elementa kreću se moja razmišljanja o učinku i o eventualnim promenama. Konkretnih razgovora o toj temi nismo vodili, a dve godine nakon početka mandata zaslužuje da se analizira rad svakog pojedinca. To ću svakako i učiniti do kraja godine.

Početak mandata obeležili ste tradicionalnim grbom i zastavom, a sada vidimo još jednu odluku iz tog korpusa pitanja nacionalnog identiteta Srba u Vojvodini. Utvrđeni su datumi od pokrajinskog značaja. Koliko su za vas te dve odluke važne?

Za mene su veoma važne. Verujem da su bitne za svakog dobronamernog i mislećeg čoveka u Vojvodini. Zanimljivo je nakratko vratiti se u prošlost i videti jednu prazninu koja je od 1945. bitisala, a tiče se, kako to Veljko Petrović u svojoj pesmi kaže, „Vojvodine stare”. On s gorčinom, ali i setom, govori o toj Vojvodini koju smo mi ovde zaboravili. A bez te veze s ljudima koji su je stvarali, čini mi se, da ne možemo da trasiramo sadašnje društvene odnose i sagledamo kakva nam je budućnost. To nije glupa floskula, već poimanje života. Moramo da znamo ko smo, kako su radili ljudi pre nas i da ono što priznajemo drugima u Vojvodini, i Srbi za sebe mogu da ostvare. Podsećam da, po zakonu, nacionalne manjine imaju pravo na svoje praznike. Za mene je bilo teško objašnjavati kako to manjina ima svoj praznik, a mi ne možemo ni dan koji obeležavamo. Kad kažem mi, mislim na Srbe u Vojvodini. Naglašavam da smo odlukom izjednačili one dane iz istorije koje želimo da obeležavamo s onim danima koje su do sada obeležavali, i ubuduće će, pripadnici najbrojnijih manjina. Ta iskrena ravnopravnost je u najdubljem temelju života u Vojvodini, ali i u najdubljem temelju rada pokrajinske vlade.