Fotograf u carstvu prirode

Zagledani u „žive” fotografije na kojima su razni insekti i bujna vegetacija, posetioci su bili uvereni da je za ovakav snimak fotografu bilo presudno strpljenje slično onom koje imaju alasi.

– Niste u pravu. Ja nikada ne čekam. Lovim istog trena neponovljive trenutke. Leptir u letu ne pozira, baš kao ni skakavac, svitac, vilin konjic... – iskren je  Milan Živković, autor fotografija predstavljenih u Galeriji Prirodnjačkog muzeja na Malom Kalemegdanu.  Postavka nosi naziv „Fotograf u carstvu prirode” i potpuno opravdava svoj naziv jer Živković prirodu oseća celim bićem.

On je profesionalni i priznati fotograf koji je karijeru počeo u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu. Dugogodišnji je urednik časopisa „Refoto” i dobitnik više od 200 priznanja za svoj rad. Povod za organizovanje ove izložbe je Živkovićeva odluka da svoju izuzetno vrednu zbirku fotografija prirode naše zemlje, nastalu tokom poslednjih trideset godina, pokloni Prirodnjačkom muzeju. Ova ustanova

odlučila je da prikaže jedan deo materijala, to je samo  deo velike zbirke od više stotina fotografija i dijapozitiva snimljenih u Srbiji, ali i okolnim zemljama, tokom višedecenijske karijere.

Tumačeći postavku, Živković je otkrio i susret sa živim svetom daleko od urbane sredine. Šumska šljuka je, kaže, fantastična i njemu posebno draga  ptica. Teško ju je primetiti golim okom, a pravo je čudo kako se našla oči u oči sa Milanom.

– Zapravo spazio sam je zahvaljujući očima koje su kod nje dominantne – objašnjava fotograf, pa na radost publike govori i kako je fotografisao zmiju beloušku. Milovala mu je, kako veli, lakat.

Susreo se i sa poskokom, ali i drugim životinjama, za koje tvrdi nisu opasne.

– Ljudi od njih prave zveri i žele da uspostave red u prirodi umesto da poštuju ono što je već vekovima dato. Zato i stradamo od mišje groznice jer ubijamo zmije i druge životinje koje tamane miševe. Trebalo bi da sve pustimo da se dešava svojim tokom, pa ni bolesti ne bi bilo – ističe Živković.

Tajna njegovog uspešnog posla, osim ljubavi koju gaji prema fotografiji, jeste i korišćenje starih metoda u fotografisanju.

Njegove fotografije su formata 60 puta 42 centimetra  urađene prema principima „Epson didžigrafi” procesa koji postavlja standard u arhiviranju, sa pratećim potrebnim sertifikatom. On svedoči da su fotografije izrađene uz poštovanje rigoroznih muzeoloških arhivnih standarda. To podrazumeva nepromenjenu trajnost više stotina godina. Ovakav kvalitet je obavezujući za muzejsko arhiviranje fotografija u boji. Milan Živković je jedan od prvih fotografa u svetu koji je dobio ovaj sertifikat.

Prirodnjačke fotografije imaju naučnu vrednost jer su na njima zabeležene informacije o lokacijama i vremenu snimanja i dokumentovani brojni podaci o prirodi Srbije. Zbog estetskih vrednosti i kompozicije, tanka je linija između dokumenta i umetnosti, i one dodatno svedoče o harmoniji koju nalazimo u prirodi. Suptilni detalji zabeleženi makroobjektivima, neobični uglovi, ili dramatični prizori uništavanja pokreću emocije i svest o lepoti i krhkosti prirode čiji smo deo. Osim toga, fotografije u muzej donose i nešto sasvim posebno. One su jedini način da se u depoe prenese celovitost eko-sistema, predela i međusobnih odnosa u prirodi, koja se nikako ne može sagledati iz pojedinačnih eksponata, koji čine najveći deo prirodnjačkih zbirki.

Organizatori napominju da su ove fotografije „žive” baš zbog toga što na njima nema intervencija, one su autentične potvrde onoga što se u prirodi zbiva bez „šminkanja”.

U Prirodnjačkom muzeju postoji zbirka prepariranih insekata, ali ovo što je Živković ovekovečio je trajna vrednost, pa će mnoge buduće generacije moći da se uvere kako su vilin konjic i druge ugrožene životinje zaista izgledali u prirodi.