Ma kakve promene, ne talasaj

Najteže je, i najopasnije, u Srbiji pokušati da budeš reformator. Da menjaš loše navike u društvu, ekonomiji, kulturi, da pomogneš da se u Srbiji živi bolje.

Ova istina prisutna je na našim prostorima već skoro dva veka – od trenutka postepenog oslobađanja od turske vlasti do danas – i samo je menjala svoje „odelo”. Reformatori, o vizionarima da i ne govorimo, loše su prolazili. Svaki pokušaj promena udarao je u zid odbijanja na kojem bi bila ispisana univerzalna poruka – ne talasaj. Oni srećniji bili su pošteđeni, ali primorani da posmatraju krah svojih reformatorskih poteza, neki su glavom platili svoj vizionarski posao.

S takvim ponašanjem građani Srbije zakoračili su i u 21. vek. Prvi demokratski izabran premijer Zoran Đinđić mučki je ubijen u trenucima kad je nagovestio dramatične promene u zemlji, koja zapravo nikada nije uspela da se oslobodi svoje palanačke sudbine. Petnaest godine kasnije Đinđićevom „stazom trnja” sada korača jedan drugi čovek, političar koji je takođe posle uspeha na izborima dobio mandat naroda da prvo sedne u premijersku a zatim i predsedničku fotelju.

Gotovo nestvarno deluju podaci iz uporedne analize koja se bavi političkim sudbinama Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića. Slične kritike, iste optužbe, gotovo isti ljudi obavljali su svoj prljavi posao u vreme Đinđićeve vladavine (od 2001. do 2003. godine) ali i od 2014. kada je njihova meta postao Aleksandar Vučić.