Ovacije za vladare Evrope

U leto 2001. na budimpeštanskom „Margaret sigetu” srpski vaterpolisti pod zastavom SR Jugoslavije osvojili su prvu zlatnu evropsku medalju posle sankcija. Od tada se dva puta menjao naziv države za koju su „delfini” nastupali, smenjivale su se generacije naših vaterpolista i njihovi suparnici, ali jedini tim koji od 2001. do danas nije silazio sa evropskog vaterpolo postolja je naš. Reprezentaciji koja već 17 godina ne napušta taj šampionski podijum poklonili su se građani Srbije i žitelji gradova iz Republike Srpske i Crne. Heroji nacije i njihovi najvatreniji navijači po tradiciji još jednom su se sreli na platou Skupštine grada, mestu gde je jedna titula prvi put proslavljena pre tačno 23 godine – jula 1995. kada su se naši košarkaši popeli na krov Starog kontinenta.

Kao i tada, na prostoru podno šampionskog balkona na svakom koraku osećala se euforija.

Ali, četrdesetak minuta pre nego što su na terasu izašli četvorostruki uzastopni šampioni Evrope činilo se da će ovog puta navijačka podrška malo zakazati. Jer oko 19.30 časova ispred Starog dvora okupilo se tek nekoliko stotina građana. To je bila samo varka. Iz Bulevara kralja Aleksandra, Kneza Miloša, Takovske, Vlajkovićeve, a pre svega sa Trga Nikole Pašića za manje od pola sata na plato i po njegovim obodima slila se reka ljudi – tinejdžeri, porodice sa decom, stariji, organizovane grupe klinaca iz vaterpolo klubova... Za kratko vreme prostor ispred Skupštine grada bio je u crveno-plavo-belim nijansama. Đuskalo se, pevalo, uzvikivalo „Srbija, Srbija”...

Da dočeci srpskih sportskih heroja polako postaju i turistička atrakcija bilo je jasno zbog slike u masi. U njoj su se osim naših navijača mogli uočiti i znatiželjnici iz Afrike, Azije, Skandinavije...

Olimpijski i evropski vladari, oni zbog kojih su se svi i okupili, u Starom dvoru pojavili su se nešto pre 20 časova na prijemu kod gradskih zvaničnika. Kada su ih navijači videli na video-bimu, u talasima od vrha platoa pa prema Domu Narodne skupštine počelo da se pronosi „Šampioni, šampioni”.

Na izlazak na balkon se nije dugo čekalo. Po tradiciji, među prvima su se pojavili članovi stručnog štaba, jednako važni, ali manje vidljivi šrafovi u pobedničkoj mašineriji.

Podno šampionskog balkona zagrmelo je kada se na terasi Starog dvora pojavio „gospodin pored bazena”, selektor Dejan Savić. Isti onaj koji se 2001. sa tadašnjim saigračima Šoštarom, Šapićem, Ikodinovićem, Vujasinovićem, Jelenićem, a pod palicom čuvenog Nenada Manojlovića, popeo na vaterpolo vrh Evrope odakle „delfini” ne silaze više od deceniju i po.

– Hvala vam, divni ste! Naklon svima vama, najbolji ste! – poklonio se Savić s poštovanjem navijačima, na šta su selektoru oni uzvratili dugim aplauzima.

Dlanove i grla okupljeni nisu štedeli kada su pred njih počeli da izlaze momci koji su u Barseloni „mleli” Slovačku i Rumuniju, održali čas Rusiji i Mađarskoj, briljirali protiv hrvatskih „barakuda” i pokazali sve svoje vaterpolo veštine u finalu protiv Španije.

Bespoštedno se klicalo svako ime, a naročito imena najboljih u presudnim utakmicama. Ovacije su osetili Dušan Madić, noćna mora za hrvatskog golmana Bijača, kao i Miloš Ćuk koji je stavio tačku na finalnu utakmicu. Orila su se i imena Andrije Prlainovića, na golu moćnog Branislava Mitrovića, kao i Milana Aleksića, čija je ruka u seriji peteraca protiv Španaca bila precizna i pre devet godina u finalu Svetskog prvenstva na „Foro Italiku”, ali i pre nekoliko večeri u Barseloni. Kao i uvek, posebna je počast odata kapitenu, što je ovog puta bio Filip Filipović, MVP prvenstva.

– Uzeo si trofej, Filipe, Filipe, Filipeeeee – navijači su dočekali kapitena.

– Dobro veče, Beograde, dobro veče, Srbijo! Pre svega bih zahvalio svim ovim momcima i stručnom štabu, svim tim divnim ljudima koji su zaslužni za ovaj trijumf! Hvala i svima vama koji ste došli – vidno uzbuđen uzvratio je kapiten publici.

– Pre finala, šta god da sam rekao ovim momcima u bazenu bilo bi suvišno. Obećavam da ćemo dati sve od sebe da se na ovom balkonu vidimo još koji put – istakao je Filipović.

Po nepisanom pravilu, kao i na ranijim dočecima, horski je, u čast šampiona, otpevana himna Srbije posle čega je priređena spontana žurka pod otvorenim nebom. Nije bilo važno ko zna da peva, a ko ne. Jedino bitno je bilo da se, kako valja, proslavi nova evropska titula. Pre rastanka, vaterpolisti su, sa publikom u pozadini napravili selfi za uspomenu.

Bez Olge Danilović na balkonu

Na balkonu Starog dvora je trebalo da se pojavi i Olga Danilović, talentovana teniserka koja je minulog vikenda u Moskvi osvojila prvu WTA titulu u karijeri našavši se pre punoletstva pred vratima teniske elite. Danilovićeva, prva teniserka rođena u novom milenijumu koja je uspela da osvoji WTA trofej, došla je u Skupštinu grada. Ona je bila na prijemu kod gradonačelnika Zorana Radojičića, ali je od izlaska na balkon odustala istakavši da „za nju ima vremena i da je dostignuće ’delfina’ mnogo značajnije”.

Previše muzike i voditelja

I na ovom dočeku vaterpolista vladala je karnevalska atmosfera ispred Starog dvora i u njegovoj okolini. Ipak, ovog puta, deo navijača imao je i zamerku. U masi se od više ljudi moglo čuti da je organizacija malo zakazala i da nije u redu što su se mnogo više čuli muzičari i voditelj nego „delfini”, zbog kojih su navijači i došli.