Uvek otvorenih očiju

Kažu da svako od nas negde, na planeti Zemlji, ima svog dvojnika. Ali, Rosa Janković iz Čačka je neponovljiva. Njena maštovitost je široka koliko i ceo spektar duginih nijansi. Zato je i počela da se služi bojama kad želi da izrazi najdublja osećanja ili da ulepša stvarnost oko sebe.

U slikarske vode ušla je pre desetak godina preko komšijskog betonskog zida koji je gledao u njeno dvorište. Delovao joj je veoma sumorno, pa je, uz odobrenje suseda, uzela fasadne boje i pustila mašti na volju. Koristila je farbe koje se, uz ostali materijal za završne radove u građevinarstvu, proizvode u njenoj porodičnoj firmi u Lučanima kod Čačka.

Snažan talas zadovoljstva i sreće obuzeo ju je dok je posmatrala svoje prvo likovno delo, pa je istu tehniku primenila i za ukrašavanje česme, male šupe za drva, stola na terasi i poda u vikendici na Moravi... pa i za bandere kraj puta. Prepoznavši u sebi umetničku „žicu” koju je nasledila od oca Sredoja, latila se i akvarela. Mada njene slike nimalo nisu izgledale kao početničke, Rosa je upisala kurs crtanja i slikanja, želeći da se usavrši. Međutim, brzo je od toga odustala.

Pokretne slike

(/slika2)- Mrtva priroda je bila najčešći motiv koji su nam zadavali. A kako da slikam mrtvu prirodu, kad nije mrtva? To nije bilo ono što sam očekivala. Shvatila sam da ću sve što me zanima pre saznati na izložbama i iz knjiga, nego na časovima. Vrlo brzo sam i sama otkrila šta, u stvari, mom temperamentu najviše godi. To su „pokretne slike”: odeća, obuća, tašne... Sve što mogu na sebi da ponesem. Kad, recimo, ne znam šta da obujem, kupim cipele za dvesta dinara, oslikam ih prema dezenu na haljini i za tren postanu unikat. Pre toga ih niko ne bi ni primetio, čak bi ih bacio kao neupotrebljive, a ovako ih svi zapaze - uverava nas ova prijatna, neposredna žena, iznoseći pred nas svoju kolekciju.

Voli Rosa i vesele boje i vesele motive, ali oči su joj nekako najmilije. One su svuda, počev od garderobe do raznih upotrebnih predmeta. Kao da želi da pokaže kako sve oko sebe netremice gleda. Svom najmlađem sinu Srđanu poklonila je sliku sa siluetom muške glave i jednim velikim okom na potiljku. - Mlad je, kaže, malo brzoplet, pa da ga podseti na ono što mu je baka stalno govorila: „Sine, kud god ideš, nek’ ti oči budu otvorene i na leđima!”.

Od hemije do umetnosti

(/slika3)Rosa priznaje da je njen pogled oduvek bio pomalo sanjalački. Kao sve nežne umetničke duše, i nju kroz život vode emocije.

- Po završetku srednje škole, zaljubila sam se i udala za Miliju. Ubrzo smo dobili Violetu, danas pedijatra, dve godine kasnije i Dušana, koji je postao uspešan privrednik, a nakon osamnaest godina i Srđana, sada već studenta. Nezadovoljna statusom hemijskog tehničara, u međuvremenu sam završila ekonomski fakultet i zaposlila se kao komercijalista. Ali, ni tada nisam potpuno zadovoljila svoja interesovanja. Vođena kineskom izrekom da je bolje čoveka naučiti da lovi ribu, nego ga jednom nahraniti, počela sam da berem gljive i tome podučavam i druge. Berući gljive, brala sam i lekovite trave, pravila meleme i bogme, mnogima i pomogla da ozdrave.

- Zbog zdravog načina života i druženja sa prirodom, jedan od mojih hobija postao je i planinarenje, a zatim i pecanje. U početku se u ribolov uopšte nisam razumela, pa su zbijali šale da mi je jedan pomoćnik potreban da stavi crvića, drugi da mi raspetljava strunu iz granja, a treći da skida ribu sa udice, ali brzo sam se privikla da sve radim sama. U pauzama sam se bavila i modom, pisala pesme i družila se sa kućnom ljubimicom, plavookom macom Tinom, dok napokon nisam stigla do slikanja - kaže Rosa.

Možda su ukućani njene izlete u umetnost ranije i smatrali sitnim ludorijama, ali danas za to imaju i razumevanje i poštovanje. Kćerka je nekako najstroža. U početku joj uglavnom stavlja primedbe, ali posle, od tog što je kritikovala i sama ponešto ponese.