Pravo vino za pravog gospodina

Iz svog rodnog Gornjeg Zleginja kod Aleksandrovca, beogradski advokat Miodrag Rajković zvani Beli nedavno je na tržište izbacio crno vino „opijum”, grubo, muško, puno tanina, sačinjeno od tri vrste grožđa: začinka, rskavca i vranca. U Župi se veli da vino mora da stoji u maramici, ne sme da prođe. Negde oko Đurđevdana trebalo bi da se pojavi i njegovo novo žestoko vino od kabernea, merloa i rskavca, nazvano „velikosrpsko”. Mnogi su Belog odgovarali od takvog imena pod obrazloženjem da je to nezgodno u ovom političkom trenutku, ali on ostaje pri svome. To ime, kaže, treba da znači samo to da smo mi Srbi mali narod, ali veliki vinogradari i vinari.

Zapravo tako je bilo i trebalo bi da bude, a nije. Daleko od toga. Doduše, država je u poslednje vreme, preko subvencija, podizanja vinograda i kvalitetnijih zasada, počela pomalo da misli na vinogradare, ali...

– Ako slovimo kao pametan i vredan narod u svim oblastima u svetu, nemoguće je da od nekadašnjih 100.000 hektara pod vinogradima u Srbiji danas ostane svega petnaestak hiljada – vajka se Beli. – Kako, zašto, šta se to desilo? Ako su naši preci mogli da rade budacima i motikama, zašto je nama teško najsavremenijom mehanizacijom? Podrazumeva se da ne možemo da pravimo lokomotive, ali imamo idealne uslove za vino. I to vrhunsko.

Sjajna vinogorja: fruškogorsko, smederevsko, negotinsko, župsko, oplenačko, leskovačko-vranjsko... ništa ne znače ako u svakom ima tek po nekoliko vinara, dakle u celoj Srbiji jedva pedesetak, dok ih je u maloj Sloveniji čak 2.500.

Čuvari spomenika

(/slika2)Verovatno da inat ima dosta udela u odluci Belog da nagovori svog rođenog brata Dragomira, profesora geografije, kao i braću od stričeva, Aleksandra, mašinskog inženjera, i Milutina, tehnologa, da investiraju u dva podruma svojih očeva: „Porodični podrum Rajković” i „Porodični podrum braće Rajković”. Iako se nijedan profesionalno ne bavi vinom, svi potiču iz župskog kraja u kome je ono sudbina, pa nema ničeg prirodnijeg od odluke da obnove dugu porodičnu tradiciju, neprekinutu, samo malo posustalu.

– Posustala je kada je 2001. godine umro Dragomirov i moj otac Vladimir, poljoprivredni inženjer koji je živeo sa vinom i za vino. Vreme kada smo braća i ja rešili da obnovimo podrume nije bilo baš najbolje za vino, tada se mnogo više pilo pivo. Međutim, naš motiv nije toliko bio biznis i profit, koliko povratak slave jednoj od najstarijih vinarskih porodica u Srbiji i uopšte srpskom vinogradarstvu i vinarstvu. Još 1834. deda mog čukundede Živadin plaćao je porez na vino i ta tradicija nikada nije prekinuta. Nekada smo imali pet hektara pod vinogradom, sada dva i po, ali se nećemo zaustaviti pre nego što dostignemo 10–12 hektara. 

Miodragov brat od strica Aleksandar, čiji je deda Miloš još 1932. dobio diplomu za proizvodnju vina, priča da je nekada svaka kuća u Župi imala podrum, ali da je većina postradala u „ovom metežu”.

– Nekada je ovde vinograd sve podizao na noge. Govorilo se: „Dok ima u buretu, ima i u kući.” Mi smo uz ogromne napore i investicije uspeli da sačuvamo proizvodnju, sudove, velike bačve napravljene od hrasta sa Kopaonika, da osvežimo podrume. Zainatili smo se da održimo taj spomenik, pa makar ništa nemali – veli Aleksandar.

Prva ljubav

(/slika3)U Župi se kaže „navrnu jezero pa prave vino“, ali braća Rajković nisu iz tog „filma”. Nije im cilj kvantitet, nego mala proizvodnja sortnih vina od strogo selekcionisanog grožđa potpuno očišćenog od nečistoće i stručna prerada. Pravo vino traži pravog gospodina, nije za one što im je svejedno šta piju. Na kraju krajeva, dobro vino ima najbolju prođu. Braća Aleksandar, Milutin i njihov još u snazi otac Budimir prave i belo i crno vino, dok su se Beli i Dragomir opredelili samo za crno. Zapravo, pravilnije je reći crveno, pošto crno vino i ne postoji, ali se ovde u Župi odomaćio taj izraz, pa neka i ostane.

– Ovde imamo oko četiri vagona belog i crnog vina: rizlinga, prokupca, semijona i sovinjona – kaže Aleksandar. – Planiramo da pojačamo proizvodnju prokupca i vratimo njegov sjaj na srpsku vinsku scenu. To je jako zahvalna sorta koja može da posluži kao kupaža svim crnim vinima, praktično majka za sva. Upravo izlazimo na tržište Beograda sa jednim novim vinom – prokupcem barik.

Drugi podrum godišnje primi oko 70.000 litara vina, između 50.000 i 100.000 boca koje tamo odleže dve-tri godine. Od četiri vrste vina najvažniji je „princ” koji donosi zlato sa svakog sajma na kome se pojavi. Pravi se od rskavca, autohtone sorte grožđa sa finijim i mekšim taninima koji odlikuju i crni burgundac, pino noar „dinu”, a tu su i ona nova dva vina s početka teksta.

– Što se nas Rajkovića tiče – zaključuje Beli – najbolje grožđe mora da bude naše, bilo da je sa naših, bilo da je otkupljeno sa komšijskih vinograda ne mlađih od 50 godina. Varaju se oni koji hoće da se bave vnogradarstvom da bi se obogatili, to se radi isključivo iz ljubavi.

Kad supruga Belog, Danijela, ljubomorno primeti da on vino voli više nego nju, ne ostaje mu ništa drugo nego da slegne ramenima: „Šta mogu, ono je duže u mom životu.”

-----------------------------------------------------------

Za domaće tržište

Advokat Miodrag Rajković sam je sebe zadužio za plasman vina iz oba podruma koji se svodi na četiri-pet beogradskih vinoteka i jednu novosadsku, koje snabdevaju restorane i hotele, i neki mali izvoz za Francusku i Nemačku, ali to ne forsiraju pošto žele da njihova vina ostanu ovde. I on, kaže, da kad putuje po svetu voli da pije vino iz tog kraja gde se nalazi, pa tako pretpostavlja da stranci ovde ne žele da piju italijansko ili špansko vino šest puta skuplje nego u matičnim državama već naše.