Večno gladan duh, najveća je sreća za čoveka

Novi roman Vesne Aleksić „Sazvežđe violina” (u izdanju „Kreativnog centra”) priča je o dve devojčice koje odrastaju u vreme ratova iz devedesetih godina. Ipak, one su donekle zaštićene svetovima umetnosti koji su za njih podjednako stvarni kao i njihovo okruženje. Ana je pankerka, koja voli Mocarta i grupu „Kleš”. Tijana voli Vivaldija i stripove, svoje drugove i Anu. Obe pohađaju Školu za muzičke talente u Ćupriji i nadaju se velikoj svetskoj karijeri. „Ova priča upire prstom na `veliki svet`, u kojem ništa nije čisto i savršeno. Osim Baha”, poruka je sa korica ove knjige, koju je ilustrovala Maja Veselinović. 

Vaš roman govori o deci koja su u našoj zemlji odrastala uz ratove i bombardovanje NATO-a, ali i uz sjajnu muziku, stripove i filmove. Da li su ih te teškoće u stvari prekalile i usmerile na to da kultivišu svoj ukus, svoju ličnost?

Neka vrsta blage oskudice vrlo je poželjna u odrastanju, jer utiče na razvoj svih snaga, mogućnosti, ličnog identiteta i snova... Međutim, ono što je sačekalo decu rođenu osamdesetih prevazišlo je najstrašnije antiutopije, bar kod nas. Uz materijalu oskudicu, došli su blokada, ratovi, bombardovanje... U vreme kad „Nirvana” peva o mirisu tinejdžerskog duha, naši tinejdžeri su morali biti vojni i politički komentatori, filozofi, modni, muzički, filmski stručnjaci..., ne bi li razumeli svet oko sebe i vreme koje je zdravim razumom bilo teško pratiti. U samoj nameri da pišem o njima, nekadašnjoj deci, sada definisanoj kao „generacija x” (danas su to zreli ljudi), stoji moje mišljenje da su se prekalili u dobrom broju i postali ličnosti koje znaju da se orijentišu ka pravom, civilizacijskom putu, ka pravim vrednostima, ka pravoj umetnosti...