Sa sin­gericom pre­ko min­skog polja

Ve­sna Tri­fu­no­vić je u Be­o­grad sti­gla auto­bu­som iz Za­dra, u zi­mu 1991. go­di­ne. Je­di­no što je ima­la od stva­ri bi­la je ko­fer ši­va­ća ma­ši­na, ko­ju ni­je is­pu­šta­la iz ru­ke. O rat­noj gol­go­ti, u ko­joj se na­šla u svo­joj 27. go­di­ni, pri­ča kao da se do­go­di­la ne­kom dru­gom, bez gor­či­ne, i ne za­bo­ra­vlja do­bre lju­de ko­ji su bi­li uz nju i po­mo­gli joj da se do­mog­ne slo­bo­de.

– Ro­đe­na sam u Er­ve­ni­ku, gim­na­zi­ju sam za­vr­ši­la u Kni­nu, a u Za­dru vi­šu eko­nom­sku ško­lu – za­po­či­nje Ve­sna is­po­vest kao da či­ta tu­đu bi­o­gra­fi­ju, a on­da za­sta­je da je do­pu­ni.

– Ro­di­te­lji su se ba­vi­li po­ljo­pri­vre­dom i sto­čar­stvom i ni­su bi­li u mo­guć­no­sti da mi omo­gu­će stu­di­ra­nje, iako sam bi­la naj­bo­lji uče­nik ce­le ško­le. Ni­sam od­u­sta­la, kr­či­la sam se­bi put sa­ma. Sa 17 go­di­na sam po­če­la da kre­i­ram i ši­jem. Sa­mo­u­ka. Po­sle go­di­nu da­na sam već ra­di­la za elit­ne za­dar­ske bu­ti­ke. Tu sam is­pe­kla za­nat i ste­kla za­vid­no is­ku­stvo. Cilj mi je bio da po­sta­nem mod­ni di­zaj­ner, ma­da su me ro­di­te­lji spu­ta­va­li i u usme­ra­va­li dru­gom prav­cu, u naj­bo­ljoj na­me­ri – pri­ča Ve­sna, ko­ja je uz rad sti­gla i do di­plo­me eko­no­mi­ste, na­po­mi­nju­ći da je pr­vi bu­tik i kro­jač­ki sa­lon u Za­dru otvo­ri­la ka­da joj je bi­la 21 go­di­na. I to bez po­mo­ći ma­me i ta­te, bez iko­ga – kao pod­sta­nar, ra­de­ći po 20 sa­ti dnev­no. Ima­la je sa­mo 23 go­di­ni ka­da je do­ne­la od­lu­ku da ku­pi plac i zi­da ku­ću. Na­ža­lost, bi­lo je to u osvit ra­ta 1991.