Profesori svojim učiteljima

Zlato sa Evropskog prvenstva u Barseloni je 14. medalja koju su naši vaterpolisti osvojili kao predstavnici Srbije. A i prvu su samostalnoj Srbiji podarili baš oni. Bilo je to u Beogradu, na Tašmajdanu, 2006, kada su postali šampioni Starog kontinenta.

Vaterpolisti su doneli Srbiji više medalja nego što je od tada prošlo godina!? Po tome bi moglo da se zaključi da je u toj sportskoj grani uvek sve zeleno.

Na žalost, stvarnost je drugačija. Ali, iz toga, nekako, naš vaterpolo kao da crpi ispolinsku snagu. Otkuda mu tolika moć to, što se kaže, naučno ne može da se objasni.

I za onu Jugoslaviju podvig bi bio ono što postiže Srbija sama. Prvu medalju jugoslovenski vaterpolisti su osvojili 1950, kada su bili treći na Evropskom prvenstvu u Beču, a prvo zlato 1968. na Olimpijskim igrama u Sijudad Meksiku. Bili su „plavi”, kako smo zvali jugoslovenske reprezentativce, u vaterpolu još olimpionici 1984. u Los Anđelesu i 1988. u Seulu, a svetski prvaci 1986. u Madridu i 1991. u Pertu.

Evropski šampioni su prvi put postali 1991. u Atini. I mada se to vodi kao trijumf Jugoslavije to nije bila ona ekipa, koja je u januaru te godine, u Australiji, bila najbolja na svetu. U avgustu je u glavni grad Grčke otišla bez igrača iz Hrvatske. Raspad Jugoslavije je počeo.

Bez obzira na to tadašnji selektor Nikola Stamenić je tvrdio da ćemo da osvojimo zlatnu medalju. Njegovo obrazloženje je imalo osnova: onaj što je uskočio u reprezentaciju je od igrača iz Hrvatske, koji je otkazao bio slabiji pet ili deset odsto, a ne 50 ili više.