Deca su pametnija

Ako ne znamo kako da vaspitavamo svoju decu, možda je bolje da ponekad pustimo da ona vaspitavaju nas. Ume da bude lekovito. Usred rastućih političkih tenzija između Beograda i Podgorice, na evropskom prvenstvu u košarci za mlade košarkaše – to su klinci uzrasta do 18 godina – igrači Crne Gore navijali su, usred Letonije, svim srcem za reprezentaciju Srbije.

Naši su osvojili zlato i odmah po završetku utakmice uputili su se ka svojim drugarima na tribinama. Nastavili su da slave zajedno. Scene su izgledale dirljivo, za razliku od međusobnih prepucavanja političkih igrača.

Čudna su naša i njihova deca. Reprezentacija Srbije izbacila je s prvenstva odličnu ekipu Crne Gore košem u poslednjoj sekundi u produžecima. Prema balkanskim pravilima, uspostavljenim posle građanskih ratova, a potom i referendumskog razdvajanja dva oka u glavi, mali đetići, mahom svi viši od dva metra, mogli su da otputuju kući kivni na svoje vršnjake koji su im ukrali snove u poslednjem napadu. A kad stignu kući, da se, recimo, žale na sudije. Ali nisu. Ostali su i navijali su za Srbiju, usamljeni među domaćim navijačima čija se reprezentacija borila za zlato.

Kako su, u međuvremenu, odigrali političari? Vojni izaslanik Crne Gore je prisustvovao centralnoj proslavi operacije „Oluja” u Kninu u kojoj je proterano 250.000 Srba. Nekoliko dana pred finale, patrijarh Irinej je rekao da je status Srba u Crnoj Gori kao u doba ozloglašene Nezavisne države Hrvatske, što je izazvalo oštre reakcije zvaničnika u Podgorici. Čitavom nizu događaja može se dodati i najava prekomande nekoliko oficira vojske Crne Gore u misiju Kfora na Kosovu.

Onda su istrčala deca. Naša na parket, crnogorska na tribine. Zagrljajem i slavljem, pokazala su da su pametnija od starijih. To su dečaci koje u globalističkom novogovoru zovu generacija „Z”. Deca novog milenijuma smatraju se egoističnom i mahom bezosećajnom. Opsednuta sobom, postala su zavisnici od društvenih mreža, što nije naročito čudno, jer su umesto slikovnice gledali u „Jutjub”. I zato, kad razgovaramo s njima, imamo osećaj da su pred nama kiborzi na ivici punoletstva. Psiholozi tvrde da njihova sebičnost često prelazi u surovost.

Kakva zabluda! Mi ih, zapravo, uopšte ne poznajemo. U Letoniji su pokazali da su sve ono što nismo mi. Nažalost, imaće vremena da se iskvare. Nekada je Duško Radović imao sjajnu preporuku – da tučemo decu kad primetimo da liče na nas. Ali, u doba političke korektnosti, ta vaspitna metoda vodi na robiju. Kako da mladi košarkaši ostanu ovakvi kakvi jesu, dakle svoji? Pojma nemam! Možda zato i gledaju toliko u mobilne telefone. Imaju li uzore, kad skrenu pogled sa displeja?