Nemačkim topovima tukao Nemce

Miljkov sinovac i moj prijatelj Aca, prosto dotrča i donese fotografiju svog strica. Reče da ne želi da hvali svoga „čiču” iako s ponosom naglašava da je to najbolji Tanasijević, pa mi predade i jedan članak o novim pojedinostima o oslobođenju Niša, koji je „Politika” objavila 1984. godine, pribeležio je književnik i novinar Tihomir Nešić kako je i sam saznao za događaj s kraja Prvog svetskog rata, koji sada za naš list opisuje, Pančevac, Aleksandar Aca Tanasijević, praveći uvod pričom o svom stricu Miljku, rođenom u selu Zablaće u okolini Čačka, po zanimanju učitelj i školski nadzornik u dragačevskom srezu. Dodaje da je njegov slavni predak imao na svojim plećima četiri rata – Balkanske, Prvi i Drugi svetski, a deda Velisav učestvovao je i u Rusko-turskom ratu, dok se po početku Velikog, Miljko kao uostalom i svi Tanasijevići, sa još trojicom braće – Tanasijem, Milosavom i Radovanom stasalima za vojsku – odazva pozivu.

Priču Tanasijević načinje razbijanjem bugarsko-nemačkog fronta na Kajmakčalanu i oktobrom 1918, „kada je teško bilo zaustaviti Srbe da ne stignu konačno u Srbiju.” Mnogo ih je istina i izginulo, a Franše d’Epere primećuje tada da „srpska vojska srlja na pragu pobede u propast”.

Prethodnica Prve srpske armije, izviđačka jedinica kojom je komandovao njegov stric Miljko, približavala se Nišu i na nekoliko kilometara od grada, prateći telefonski vod nailazi na jednu nemačku topovsku bateriju. Nakon što su joj se prikrali on komanduje „ruke uvis”, a Nemci u klopci, nemaju kud. Usledila je zaplena baterije teških topova, pa ih naši okreću ka gradu i železničkoj stanici „Crveni krst”, na kojoj je neprijatelj već spremio povlačenje – sve naoružanje, naročito municiju i granate za topove da ne padnu u ruke srpskoj vojsci.