Pisma naša, adrese svetske

Razgovor političkih neistomišljenika oduvek je u Srbiji teška, gotovo nemoguća misija. Mnogo nam je lakše, čini se, da komuniciramo sa stranim državnicima i političarima, makar imali potpuno suprotne stavove, nego unutar sopstvene države. Lako nam je, izgleda, i da pošaljemo pisma na strane adrese, da bismo izneli stav o tome šta se u našoj zemlji zbiva, što nikako nije u našem interesu, smatraju autori, pa se od primaoca traži da to spreči. Zašto bi njemu bio važniji interes naše zemlje, nego nama, ne objašnjava niko, a većina analitičara kaže da ovakvo obraćanje neće imati značajnijeg efekta, osim što je ponižavajuće za državu i za pisce, dok manji deo ne vidi ništa sporno u tome i tvrdi da toga ima svugde u svetu.

U poslednjih nešto više od mesec dana, da ne idemo dalje u istoriju, na istu temu iz Srbije su otišla pisma različitih autora i sadržine, a različite su i adrese. Jedno je 28. juna poslao opozicioni Narodni pokret Srba sa KiM „Otadžbina”. Otišlo je na adresu ruskog predsednika Vladimira Putina, od koga se traži: „ukoliko vlast u Beogradu potpiše sveobuhvatni sporazum sa Prištinom kojim se Prištini daje stolica u UN, to onemogućite”.