Politike kratkog fitilja

Predsednicima Amerike i Turske ne treba mnogo da incidentne situacije pretvore u sukob velikih geopolitičkih razmera.

Donald Tramp pokazuje da su sankcije i carine omiljeni instrumenti njegove spoljne politike. Posle Rusije i Irana, na red je došla Turska. Sankcionisanjem turskih ministara pravde i unutrašnjih poslova i dupliranjem carina na uvoz čelika i aluminijuma, šef Bele kuće pokušava da prisili Ankaru da oslobodi američkog pastora Endrua Bransona, koji je dve godine zatvoren u Turskoj.

Redžep Tajip Erdogan uzvraća da se Turska „klanja samo Bogu” i odbija da oslobodi sveštenika optuženog da simpatiše kurdske pobunjenike i pokret islamskog propovednika Fetulaha Gulena, koga Ankara označava kao inspiratora i organizatora neuspelog državnog udara jula 2016.

Slučaj pastora poslednji je u seriji povoda za zahlađenje odnosa: odbijanje američkim trupama da koriste baze na turskoj teritoriji uoči rata u Iraku 2003, sve autoritarnija Erdoganova vlast propraćena kršenjima ljudskih prava, turska saradnja sa Rusijom i Iranom u Siriji i podrška SAD Kurdima u Siriji, turska najava kupovine savremenih ruskih raketa, američko odbijanje da izruči Gulena, koji živi u Pensilvaniji...

Šefovi diplomatija dve zemlje, Majk Pompeo i Mevlut Čavušoglu, složili su se prilikom susreta u Singapuru početkom meseca da pokušaju da reše seriju nesporazuma, ali diplomatski rečnik je od tada zamenila opasno usijana retorika dvojice predsednika koji sebe doživljavaju kao alfa-muškarce.

Iz Ankare upozoravaju da „partnerstvo može da bude ugroženo” i opominju Vašington da nešto učini „dok ne bude kasno” jer Turska „ima alternative”. „Neuspeh da se preokrene ovaj trend unilateralizma i nepoštovanja zahtevaće od nas da počnemo da tražimo nove prijatelje i saveznike”, kaže Erdogan, što bi mogla da bude aluzija na saradnju sa Rusijom.