Rečni vuk i danas sanja brodove

Postoji izreka koja pre svega važi za lađare „da onaj ko se jednom napije dunavske vode iz ampera (kofe) zauvek ostaje veran ovoj reci”.

Dragutin Selaković ne zna da li je to baš tako, ali otkriva da i u 81. godini sanja brodove. Na Dunavu, kao kapetan broda, proveo je silne godine i tim moćnim lađama, a uz pomoć barži i šlepova, od Regenzburga u Nemačkoj, do dunavskih i crnomorskih luka, prevezao je ko zna koliko tona raznovrsne robe.

Dragutin je zvanično bio zapovednik broda u Jugoslovenskom rečnom brodarstvu. Pojednostavljeno rečeno, kapetan broda, najodgovorniji za posadu, tovar, plovidbu i za samu lađu. Onda je došlo vreme da ode u penziju, ali nije hteo da tek tako traći vreme, pa je u jednom lepom kraju Zemuna otvorio kafanu, kako priznaje, najviše da bi ugodio sebi i svojim lađarima i da petkom kuva riblju čorbu. I, tako već 15 godina.

Đerdap im je dušu vadio

Pokazuje nam mnoštvo fotografija i dokumenata o svom druženju sa lađama, Dunavom, sa mnogim lukama i ljudima, kolegama, prijateljima širom Evrope. Brodarsku školu je završio 1957. i pamti da se godinu dana kasnije, tek što je odslužio vojsku, zaposlio u JRB.

– U to doba propisi su bili strogi, zahtevalo se znanje, veština, a pre svega odgovornost. Nije bilo nimalo lako postati zapovednik broda – kao da otvara dnevnik uspomena. – Prvi brod koji mi je poveren zvao se „Banat”, imao je parnu vuču, i sa njim sam se družio četiri godine. Onda je došla „Avala” na kojoj sam proveo pet godina. Tada su brodovi već prešli da rade na mazut.

U njegovim rukama bili su i „Kadinjača”, „Tara” i mnogobrojna guračka flota. Grdne dane je utrošio ploveći od Regenzburga do crnomorskih luka. Ko bi mogao da zaboravi Reni, Galac, Izmail odakle je često kretao put Prahova, Beograda, Bezdana, pa dalje do Beča, tadašnjih čehoslovačkih, a onda i nemačkih luka. Prevozio je žito, naftu, čelik, građu i raznu drugu robu. Barže se dobro pričvrste za brod, milimetar ne smeju da se pomere, pa putuj kapetane, i ni na šta ne misli sem na brod, tovar, posadu i da se što pre srećno vratiš svome domu. Najteže mu je bilo dok nije izgrađena prva đerdapska hidroelektrana i prevodnica na njoj.

– Dušu su mi pojeli Mali i Veliki kazan i Đerdapska klisura – mršti čelo. – Stene, virovi, vrtlozi, a brod tuda treba proterati, kako mi to žargonski kažemo. Svašta je moglo da se dogodi da nije bilo iskusnih locova, „vodenih pilota” koji su sprovodili brodove kroz Đerdap. Osiguravajuće kuće nisu priznavale štetu na brodu ako na njima nije bio loc, naš ili rumunski, svejedno. Tada su kroz klisuru mogla da prođu samo tri šlepa. Kroz Sipski kanal su nas vukle parne lokomotive, a ako bi krenula gusta magla, u nekoj luci bismo zastali i sačekali da vidljivost za plovidbu bude dobra.

Uvek je imao složnu posadu. Takvo drugarstvo, prijateljstvo, posvećenost poslu retko se gde sreće. Možda i zato što sa Dunavom i teretom koji se prevozi nema šale. Nije bilo lako tada ploviti. Naprotiv, ko zna koliko puta je našem sagovorniku zadrhtalo srce i oblio ga hladan znoj, jer brodovi nisu imali radare i elektroniku kao danas. Pa, ipak, plovilo se, prevozio se teret, sve je funkcionisalo gotovo besprekorno.

Nasamarili carinike

Sate i sate je proveo na brodu. Samo Dunav i njegove obale. Pristajalo se jedino zbog carinskih formalnosti, pa se put što brže nastavljao. Raznih dogodovština je bilo na tim plovidbama. Jedne se, ipak, uvek seća:

– Iz Titela smo zaplovili ka Beču sa šest šlepova u kojima je bila pšenica. Znalo se tačno kad tamo moramo da stignemo, a lađari su bili u obavezi da povremeno „prevrću” žito da se ne bi ubuđavilo. Dođemo do Bezdana, a carinici se, s lopatama u rukama, sjure na šlepove. Prevrću pšenicu nekoliko sati, kao da traže nešto. U Mohaču i u drugim lukama ista scena. Iz petnih žila lopatama prevrću žito. Uznemirim se i ja, vidim da nešto nije u redu i da nećemo stići na vreme do odredišta, a to znači da ćemo platiti „penale”. Pitam posadu o čemu je reč, šta to carinici traže, oni samo sležu ramenima. Onda odlučim da ih malo „pritegnem”, povisim ton, zapretim im... I, priznaju mi: da ne bi prevrtali žito, nekako su svim carinarnicama u kojima smo pristajali dojavili da u žitu ima švercovane robe. Naravno, ovi su to jedva dočekali, pa su žito pošteno prevrtali. Kad smo, posle, priznali rukovodstvu zbog čega smo zakasnili do luke u Beču, slatko su se nasmejali, makar što smo tu tajnu dugo čuvali, strahujući da će se nasamareni carinici naljutiti.

Plovio je i prevozio robu za izvoz i za naše fabrike i trgovinske kuće. Često je više bio na vodi, nego na suvom. Pamti da je među kapetanima bilo i žena, po godinama mlađih od njega, ali sposobnih, odgovornih i vičnih da upravljaju brodom sa teretom. Dogodilo se da je morao na hiruršku intervenciju. Kad se oporavio, znao je da više neće dobiti dozvolu da upravlja brodovima. Jedno vreme je bio sindikalni lider, a potom direktor firme u kojoj je, na izradi brodova, radilo oko 400 zavarivača. Kad je došlo vreme da ode u penziju, sa svima se u JRB pozdravio, izljubio i – zatvorio album sećanja.

– Ali, brodove i danas sanjam – kaže iskreno. – Sanjam kako seku dunavske talase, kako nekud plovimo, sanjam zvuk brodske sirene.

Dragutin je vitalan, druželjubiv i dobroćudan rečni vuk. Često je sa kolegama, mada mnogih odavno nema. Priča nam o Radivoju Cicoviću, autoru prelepe, pozamašne enciklopedije o istoriji srpskog brodarstva pod nazivom „Od anđela do kapetana broda”. Ni njega više nema. Sad plovi nekim nebeskim vodama.

– Sedamdesetih godina prošlog veka imali smo jedno od najjačih rečnih brodarstava u Evropi. Dičili smo se, opravdano, i brodovima i kadrovima – tvrdi naš sabesednik.

Nekad nije mogao bez reke i brodova. Sad je svakog dana, gotovo u cik zore, u svojoj kafani. Ritual je poznat: najpre dotakne kormilo i mnogobrojne fotografije sa starim lađama, okačene po zidovima, nežno ih pomiluje, u trenu mu, kao u kakvom filmu, prođu sve one godine na brodovima i Dunavu, a onda lagano s prijateljima počinje da gustira jutarnju kafu...

Kraljevski kapetan

Malo se zna da je prva Brodarska srednja tehnička škola u Evropi osnovana u našoj zemlji, u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji. Najveća zasluga za to pripada Jovanu Popesku, koji je predavao i Dragutinu Selakoviću. Iz milošte su ga svi zvali profesor Joca. Rođen je u Oršavi, danas rumunskom gradu na obali Dunava. Važio je i za kraljevskog kapetana, jer je svojevremeno brodom vozio kralja Aleksandra i kraljicu Mariju Karađorđević. Jovanov sin Aleksandar je, jednom prilikom, u Dragutinovu kafanu doneo očevu sliku, tako da je ona i danas tu, među ostalim uspomenama ovog kapetana broda.

Barža rekorder od 288 metara

Među legendama Jugoslovenskog rečnog brodarstva svakako je i Milan Grubor. Pamti se po tome što je oborio rekord po veličini sastava barže koje je gurao.

– Pogledajte ovu antologijsku fotografiju – pokazuje nam Dragutin Selaković. – Kraj barži, u Đerdapu, prolazi hidrogliser, koji je tada saobraćao između Beograda, Donjeg Milanovca, Tekije i Kladova. Evo šta piše na poleđeni fotografije: teret je imao težinu od 23.000 tona, spojene barže su bile dugačke 288 metara, a široke 54 m. Tako pričvršćene su zauzele površinu od 13.000 kvadratnih metara. Sve se to dogodilo sedamdesetih godina prošlog veka, a takav teret se više niko nije usudio da preveze Dunavom.