Čiji su naši živci
Televizije bi trebalo da nas zabave i objektivno i pravovremeno informišu. Ako to nije preveliko očekivanje, i da obrazuju. Ali, najbolje im polazi za rukom da nas na razne načine – žestoko nerviraju.
Sport je, zahvaljujući brojnim događajima, od Svetskog prvenstva u fudbalu do susreta u košarci, tenisu, plivanju, atletici… spasio televizijsko leto od monotonije. Ali su se sportski komentatori iz sve snage trudili da gledaocima pokidaju živce. Odavno smo dobili dve kategorije ljubitelja sporta, one koji prenose gledaju bez tona i one koji ga prate na specijalizovanim kablovskim kanalima ili na onima iz regiona. A kriterijum je – idem tamo gde me komentator najmanje nervira!
Čudno je to: danas sportski novinari govore ili ono što je gledalac video ili ga opterećuju svojom procenom šta je sportista mogao ili trebao da uradi – a nije. A pre mnogo decenija je Radivoje Marković na Radio Beogradu tako komentarisao utakmice da su slušaoci imali utisak da su među navijačima na stadionu.
Dugovečni i popularni kviz „Slagalica”, uz koji gledaoci i uče i proveravaju znanje, počeo je da ih obmanjuje netačnim odgovorima. Tako je u julu na ekranu pisalo da je pijanista Kemal Gekić – violinista, a nedavno je na postavljeno pitanje gde se nalazi Dvorana slavnih rokenrola, takmičaru koji je pogrešio u odgovoru na ekranu ispisana kao činjenica da je u američkoj saveznoj državi Klivlend. Naravno, Klivlend je grad u državi Ohajo. Sigurno je da nema vernih gledalaca koji se u takvim spornim trenucima ne sete vremena legendarne Milke Canić, supervizora „Slagalice”!
Nedavno istraživanje je pokazalo da je udeo reklama u programu televizija s nacionalnom frekvencijom preko osam posto. Kad na to dodate promotivne spotove za emisije i serije, taj atak na gledaoca je još veći.
Sve televizije u svetu se finansiraju prodajom reklamnog prostora. Samo, pitanje je kakvog. Posle reklame za digitalnu televiziju, za koju su angažovani Lepa Brena i glumac Enes Hadžihafizbegović (omiljeni par iz filma „Hajde da se volimo”), gde se on nervira zbog slabog signala i čupa kosu (ili uši), pokušava da otkine sopstvenu glavu i udara daskom po pomorandžama (?!), gledaocu preostaje samo da popije bensedin i tako pobegne od agresije kojoj je prisustvovao. Ako ste izbegli tu reklamu, sačekaće vas ona u kojoj vas glumac i bivši igrač američkog fudbala Teri Kruvs, urlajući, ubeđuje da kupite dezodorans „za pravog muškarca”.
Kako sve to preživeti?