Suze u Johanesburgu

Septembar mesec, godina 1993., blaga i topla jesen u Beogradu, a prohladni i kišoviti prolećni dani u Johanesburgu.

Nas četvoro stigosmo u petak, smestismo se nekako u jednu glomaznu i hladnu kućerinu. Gazda nas je pozvao na ručak u nedelju, lepo nema šta. Meni čudno što se pre ručka drže za ruke i tiho izgovaraju molitvu, smešno mi, ali me supruga gleda ispod oka, vidi i sama da mi je smešno pa se plaši da se ne obrukamo.

A meso preliveno s nečim slatkim, lepo ostadoh gladan.

Gazda je slučajno direktor osnovne skole. Ispalo je baš zgodno, jer naš osmogodišnji sin treba da krene u školu u ponedeljak. Imaju i oni pripremni razred za decu koja ne znaju engleski, uostalom kaže otići ćemo sutradan ujutru zajedno do škole i tamo će on već sve srediti oko upisa. Ništa da se ne brinemo.

Tako je i bilo, lepo nas on sutradan odveze svojim kolima do škole, ispričaše nam sve u vezi uniforme, vannastavnih aktivnosti, sekcija, sporta…

Nisam baš sve razumeo, u stvari vrlo malo sam razumeo, ali sam uredno klimao glavom sve vreme. A sin stoji kao ukopan, ni reč ne razume, a ja mu kao prevodim, malo prevodim a malo izmišljam, da slučajno ne posumnja kako tata ne zna taj engleski baš dobro.

E, onda dođe trenutak da sin ide u učionicu a ja nazad kući. Njemu oči pune suza, meni knedla u grlu, ne mogu ni reč da progovorim, ni srpsku ni englesku.

Nekako se rastadosmo, krećem nazad, a sad meni oči pune suza. Sve mi ona slika u očima kako on odlazi kroz neka vrata, on jedini bez uniforme, gledaju ga deca i smeju se, čudan im onako visok i zbunjen, u stvari izbezumljen, kao da ide u zatvor.

Nisam baš mnogo obraćao pažnju kad nas je direktor ujutru vozio, nešto levo-desno-pravo. Znam da škola nije daleko od kuće, biću ja kod kuće za petnaestak minuta. A i ja izbezumljen, sve se mislim kako će ovaj moj da provede ceo dan u školi bez jedne reči, hoće li ga deca ismevati .

Tako ojađen, idem polako uzbrdo i gledam oko sebe. I mislim se: jesmo li mi broj 67 ili 76, beše li ono 3. ulica, ili 3. avenija, vidim sada kako dalje hodam piše i 3.laan. Šta li je sad to? Sve mi ulice odjednom iste, samo se dobro sećam da kuća ima zelenu ogradu. Ali svaka druga kuća ima zelenu ogradu!

Prođe pola sata, prođe sat, ja još uvek lutam, ne mogu da nađem kuću. Hvata me panika. I onda počinje kiša, ne kiša nego pljusak, potop, grmljavina. Nikog sem mene na ulici.

Staju ljudi kolima da me povezu, ali ja ne mogu da se setim adrese, ne znam šta da im kažem, gde idem, totalno sam u panici, hoću li ja ikad naći kuću.

Lutao sam još jedno pola sata i prolazeći pored još jedne zelene ograde vidim moju dragu ispred vrata kako trese otirač. Valjda od vode. Ne verujem da sam joj se ikada tako obradovao, ni pre ni posle toga.

Stigao sam kući, promrmljao joj neko objašnjenje kako su u školi bili jako opširni i detaljni. Eto, i pokisao sam ali nije to ništa, sad ću ja u kupatilo da se istuširam toplom vodom i sve je u redu.

Odem pod tuš, pustim vruću vodu i isplačem se kao nikada u životu.

Branko, Johanesburg