IZVOZ SLOBODE

Pariz – Zadatak nije bio nimalo lak: stvoriti odgovoran, dinamičan, uređivački i ekonomski nezavisan medijski sektor tamo gde dotle nije postojao. Uvesti medijske standarde Zapada u takozvanim novim demokratijama, u zemljama bivšeg socijalizma gde su novinari dotle bili u službi režima, a ne servis građana.

Dokle se u ovome stiglo, kakvi su rezultati velikih napora i još većih para koje su u medijski sektor, od Balkana do Rusije (uključujući i sve bivše sovjetske republike) uložile zapadne vlade, međunarodne organizacije i privatni donatori? Traganje za odgovorom na ovo pitanje bila je tema ,,Evroazijskog regionalnog foruma za razvoj medija”, održanog u ,,Kući Evrope” u Parizu, gde sam, među više od stotinu učesnika, predstavljao naš NUNS.

Zaključak trodnevne debate, praćene ekspertskim prezentacijama, bio je da nismo zadovoljni, ali da pomaka ima. U glavnom cilju – kako da mediji (novine, radio i TV stanice) ispunjavaju svoju misiju služenja javnosti, a da u isto vreme plaćaju svoje račune (i novinarima plate), rezulatati su različiti od zemlje do zemlje, ali na neki način svugde su slične okolnosti: ne baš prema novinarskom poslu prijateljski raspoložen pravni sistem i političko okruženje.

Glavna pažnja je, s razlogom, bila usredsređena na medijski razvoj u najmnogoljudnijoj ,,novoj demokratiji”, onoj u Rusiji. I tamo su u ovu svrhu potrošeni milioni dolara, dok je rezultat po mnogo čemu – razočaravajući.

Na listi koju sačinjava američki ,,Fridom haus”, Rusija je od 2005. u kategoriji ,,neslobodnih zemalja”. U 2006, bila je na 158. mestu, između Bahreina i Venecuele, a prošle godine je pala na 164, između Azerbejdžana i Bruneja. Prema rečima Igora Ivanenka, generalnog sekretara ruske Unije novinara , ,,profesija novinar ne postoji u današnjoj Rusiji”. Znači li to totalni neuspeh?

Ne baš. U mnogim aspektima, načinjeni su krupni pomaci. Mediji su, prvo, postali biznis: malo ko osporava da mogu i da treba da zarađuju. Novine su primetno napredovale, u dizajnu i u sadržaju: umesto dosadnih izveštaja sa zvaničnih skupova koji su dominirali u socijalističkoj štampi, danas se mnogo više pažnje posvećuje pravim ljudima, novine su u znatno većoj meri okrenute čitaocima.

Ali medijska zajednica je i danas neorganizovana i obeshrabrena, novinarstvo je jedna od najmanje poštovanih profesija; medijima ne veruju ni oni o kojima pišu ni oni za koje pišu. Među novinarima su sveprisutni cinizam prema poslu i korupcija, vlada kontroliše glavne TV kanale i nacionalne tabloide. Doneti su novi restriktivni zakoni, novinari služe vlastima, umesto da ih u ime javnosti kontrolišu, urednici više vode računa o tržišnim kriterijumima nego o profesionalnim standardima. Upadljiv je trend prema senzacionalizmu: medijski lideri se opredeljuju da svojoj publici ugađaju, umesto da je usmeravaju.

Zvuči poznato? Mnogi učesnici skupa imali su da dodaju ponešto iz ličnih iskustava, od visokog nivoa i uglavnom nekažnjivosti nasilja prema novinarima, preko kriminalizacije novinarskih grešaka, do monopolizacije vlasništva nad medijima. Čak i tamo gde se u ulozi vlasnika ne pojavljuje država, medijski tajkuni su spremni da služe vlastima ili pojedinim političkim opcijama.U mnogim zemljama , slično kao u Srbiji, problem nije sloboda medija – granice medijske slobode su poslednjih godina izuzetno proširene, ali nevolja je u tome što su u tom procesu i drastično redukovane granice novinarske odgovornosti.

Pokazalo se, uz to, da finansijska stabilnost nije dovoljan uslov za uređivačku nezavisnost i odgovorno novinarstvo. Izloženost zapadnoj novinarskoj praksi takođe ne mora obavezno da unapredi etičke standarde novinarstva u novim demokratijama. Mediji su svugde ogledalo društva kome služe i to su glavna ograničenja njihove transformacije u istinske promotore javne transparentnosti, političke razumnosti, društvenog razvoja i mirnog rešavanja društvenih konflikata.

Nezadovoljstvo sopstvenim učinkom na ovom pariskom skupu izneli su i medijski donatori kojih je, istina, u evroazijskom regionu sve manje: i oni se okreću novim područjima kojima je, po njihovoj proceni, neophodan ,,izvoz (medijske) slobode”. Ali, kako je sve očiglednije, sloboda generalno, pa i ona medijska, nije izvozni artikal – ona je istorijsko dostignuće. Što reče Samjuel Hantigton, ,,demokratija je rešenje za problem tiranije, ali ne obavezno i za sve ostalo”.