Hemingvej u Parizu

Specijalno za „Politiku”
Pariz – Grad svetlosti je nedavno ugostio čak 500 ljubitelja Hemingvejevog dela! Od 300 izlagača koji su imali priliku da predstave svoje radove o najrazličitijim aspektima piščevih romana, kratkih priča, pamfleta, pesama i pisama, izdvajamo čuvena, široj publici manje ili više poznata, imena kritike o Hemingveju danas: Donald Džankins, Hari Stounbek, Džerald Kenedi, Mark Holand, Čarls Nolan Džunior, Karl Ibi, Piter Hejz, Linda Paterson Miler, Sandra Spanije, Gejl Sinkler, Donald Dejker, Aleks Vernon, Hilari Džastis, Robert Trogdon, Verna Kejl, Suzan del Gizo, Džon Bak.

Osamnaesta međunarodna konferencija o životu i delu Ernesta Hemingveja pokušala je da odgovori na temu „Hemingvej u Parizu – Paris est une fête”, dok sam se ja, ponovo kao jedini predstavnik Hemingvejeve kritike iz Srbije, bavila predstavama Pariza u delima Hemingveja i Emila Zole.

Dvadesetih godina prošlog veka Pariz je za Hemingveja odigrao odlučujuću ulogu, s obzirom na to da se baš tu upoznao sa Ezrom Paundom i Gertrudom Stajn, a u knjižari Silvije Bič sa celim svetom književnosti, kao i na to da je tu naučio da piše i postao slavan. Kada u periodu od 1957. do 1960. godine piše svojevrsne memoare o Parizu dvadesetih godina, Hemingvej ne krije svoju ljubav prema stranom tlu – poslednje poglavlje „Pokretnog praznika” naslovljava „Parizu nikad kraja”, i kaže: „Parizu nema kraja i uspomene svakog ko je u njemu živeo razlikuju se od bilo kojih drugih uspomena. Uvek smo se u njega vraćali, bez obzira na to ko smo ili kako se on izmenio, ili kako se teško ili lako moglo u njega dospeti. Pariz je uvek bio vredan tog truda i uvek bi uzvratio za sve ono što ste u njega donosili.”