Malo mesto sa mnogo metli

U mestu sa 3.000 duša postoji čak 25 firmi za proizvodnju metli od sirka, a za potpunu sliku idile tu su uređeni travnjaci, krošnje pune voća, nasmejani i vredni meštani, bašte sa raznobojnim cvećemOd Beograda do Selenče ima 157 kilometara, ako se ide iz pravca Novog Sada i Bačkog Petrovca, pa dalje kroz bačku širinu. Ravan put ostavlja na izbor namernicima da li će preko Sibaša i Parage ili Despotova i Pivnice.

Za skoro isto vreme stiže se do naselja u kome žive Slovaci i koje je nedavno proslavilo 260 godina postojanja – datum kada je daleke 1758. godine potpisan ugovor o osnivanju naselja Slovaka koji su se iz severnih delova Ugarskog carstva spuštali južnije vojvođanskom ravnicom. Dan sela je obeležen svečano, uz prigodan program, i mnoštvo gostiju.

Kako kažu meštani, leti je selo i inače uvek puno, više nego u drugim sezonama, jer u zavičaj stignu oni što su prethodnih decenija otišli iz ovih krajeva. Starosedeoci se potrude da ugoste ne samo članove svojih familija, nego sve.

Uredno i pod konac

Reporteri Magazina, nažalost, nisu uživo pratili seoski praznik, ali veruju u reči slučajnih prolaznika i pre svih predsednici Saveta Mesne zajednice i direktorki Osnovne škole „Jan Kolar” Katarini Vrabčenjak „da je sve bilo svečano, veselo zanimljivo, puno publike, uz mnogo aplauza i osmeha”.

– Morali smo malo da doteramo binu gde se održavao program. Škola ima domara ali ne može čovek sam u kratkom roku sve da obavi pa sam zamolila nekoliko bivših đaka. Nema ko može da odbije bivšu profesorku te smo začas okrečili prostor gde su nastupali folklor, hor – prepričava nam sagovornica.

Da se domaćinski ophode i drugi Selenčani prema svom mestu potvrđuje tabla na ulazu u pitoreskno ravničarsko selo. Ispisana dvojezično, na srpskom i mađarskom, ukrašena je cvećem. I baš kada smo stali da naš fotoreporter uslika tablu sa nazivom iz žbunja su išetala jata malih morki, ćurića i pilića; gegajući za mamama nisu obraćala pažnju što su nepoznati stigli u njihov kraj.

Dok se glavnom ulicom čiji je naziv Maršala Tita dalje stiže do centra sela, gde god se pogleda nižu se oživljene slike kakve su nekada iscrtane na romantičnim razglednicama: zeleni uredno podšišani travnjaci, raznobojno cveće, kuće sa sveže okrečenim fasadama, krošnje voćki pune plodova, klupe ispred kapija na kojima se predveče odmara.

Istorijski tragovi života na ovim prostorima pretiču Mohačku bitku 1526. godine u prethodne vekove. Ipak, prvi trgovi današnjeg uređenog sela su s kraja 18. veka. Kako su zabeležili hroničari u godini kada je potpisan ugovor o osnivanju, u matične knjige rođenih upisana su imena devetoro novorođenčadi. Prema poslednjem popisu iz 2011. godine bilo je 2.996 stanovnika od kojih je više od 90 procenata slovačke nacionalnosti.

Međutim, mesto ne mimoilazi sudbina drugih manjih sredina širom Srbije – negativni prirodni priraštaj i ekonomska emigracija.

Mladi zbog studiranja, sredovečni trbuhom za kruhom odlaze na privremeni rad u Slovačku, ranije Italiju, i sve ređe se vraćaju u rodni kraj. – Svake školske godine – kaže Katarina Vrabčenjak – jedno, dvoje dece roditelji ispišu jer se odseljavaju. Škola je jedna od 17 u Srbiji u kojoj se nastava odvija na slovačkom jeziku i broji 215 đaka. Đaci imaju u ponudi brojne sekcije gde mogu da iskažu svoje talente. Posebno su ponosni na „Orkestrić”, orkestar koji ubira nagrade gde god se pojavi.

Ručak za ponos

Stanovništvo se bavi poljoprivredom a kuriozitet je da u selu ima 25 firmi za proizvodnju metli od sirka! Zato nema kuće koja ne uzgaja ovu vrstu trave koju potom otkupljuju prerađivači i proizvođači metli.

Sezona berbe je upravo u avgustu. Još u vreme velike Jugoslavije Selenča je bila rekorder po proizvodnji metli.

Užurbane domaćice u širokoj suknji reći će vam da se u Selenči, i u najvećim poslovima, nikada ne propušta – ručak! A kakav je tek poslednjeg dana u sedmici, onog kad se posle jela čita Magazin...

– To je nešto što ne može da se vidi. To mora da se proba. Kod nas je najbolji naš nedeljni ručak i rezanci s makom, e, toga ćete se sećati zauvek – poručile su meštanke.

Ime duguje selidbama

Tokom 19. veka carski geometri su određivali budući izgled ulica glavnih i sporednih, obeležavali parcele za kuće, dvorišta, zadnje bašte, lokacije u centru naselja za crkve, druge javne objekte.

Sokaci su morali da se ukrštaju pod pravim uglom pa su tako nastajali blokovi od po 12 kuća. Glavna ulica danas nosi naziv Maršala Tita dok se nekad nazivala: Glava Prednja, Široka i Velika.

Postoje različita tumačenja samog naziva; po jednom toponim je izveden od slovenske reči malo selo, seoce, dok po drugima od reči koja označava mesto gde se seli – selište.

Imenjak sa delom Sombora

U Somboru postoje čak dva dela grada koji se takođe nazivaju Selenča.

Nova i Stara. Nova je nešto poput Novog Beograda, čine je nove zgrade i uz sam centar, jedno je od najlepših i sređenijih delova Sombora.