Odlazak neodlučnog atentatora

U praskozorje minulog prvog maja preminuo je poslednji član grupe zaverenika koji su planirali i sproveli neuspeli atentat na Adolfa Hitlera, 20. maja 1944. godine – baron Filip fon Bezelager preminuo je u 91. godini, u svom zamku, u mestašcu Altenar, u Rajnskoj oblasti.

Kao da je predosećao predstojeći oproštaj od života, proveo je veče uoči smrti u dugom razgovoru sa grupicom intimnih prijatelja, izvestio je nemački dnevnik „Frankfurter algemajne”. Još jednom je, do detalja, analizirao svoj (ne)učinak: „Jeste, nabavio sam eksploziv za paklenu mašinu... Bilo je to moje kasno iskupljenje za prethodno ispoljeni kukavičluk i neodlučnost... Imao sam nekoliko prilika da oslobodim Nemačku od Hitlera, ali je strah komandovao mojom voljom.” Najbolju priliku propustio je u martu 1943. godine, kao učesnik sastanka vojnih stratega armijske grupe Centar. Naslonjen uz okvir kamina u konferencijskoj sali, proveo je više od jednog sata uz Hitlera, na razdaljini od svega šezdesetak santimetara. Nije imao hrabrosti da ispuni zakletvu datu pet meseci pre toga, 30. oktobra 1942. godine. Tada zavrbovan od budućih atentatora, Bezelager se svečano obavezao da će iskoristiti priliku, ako mu se ponudi, da, bez obzira na posledice, ubije Adolfa Hitlera.

Ne okolišajući da kritikuje svoje, ali i postupke nesložne, međusobno podeljene grupe zaverenika, Bezelager je dao istorijsko svedočanstvo o neuspehu prvog planiranog atentata na Hitlera, u proleće 1943. godine: „Jedna grupa zaverenika bila je privržena ideji da se atentatom na Hitlera i smenom, odnosno hapšenjem njegove klike, pokrenu pregovori o separatnom miru sa zapadnim saveznicima, ne bi li Nemačka mogla da se usredsredi na odbranu od Sovjetskog Saveza... Druga grupa, kojoj sam i lično pripadao, gledala je na uklanjanje Hitlera i njegovih pomagač kao na pitanje od ključne važnosti za opstanak nemačke države i za spasavanje njenog, narušenog ugleda u svetu... Tako je organizacija prolećnog atentata na Hitlera 1943. godine otkazana. Međutim, nekolicina zaverenika je pokušala da na svoju ruku ostvari naum. Lično nisam imao hrabrosti da pucam u Hitlera. Odlučniji, i hrabriji zaverenici – montirali su dve bombe u Hitlerov avion – nisu imali sreće. Bombe nisu eksplodirale.

Posle potonjeg atentata na Hitlera, onog, opet neuspelog, od 20. maja 1944. godine, Bezelager nije završio kao grupa oficira oko grofa Klausa Šenka. Zahvaljujući ćutanju uhapšenih zaverenika, nekolicina njihovih pomagača – među njima i snabdevač eksplozivom i upaljačima, Bezelager – nije otkrivena.

U posleratnom periodu baron Bezelager je u brojnim predavanjima istakao, da je njegov motiv bio, pre svega, genocid nad Jevrejima i pripadnicima naroda koji, po Hitlerovoj doktrini, nisu pripadali Arijevcima. Međutim, on je istakao da je njegovoj odluci da postane atentator doprinela i iskonska mržnja prema „nadmenim pruskim oficirima” u tadašnjem Vermahtu. Katolik i jezuita Bezelager isticao je da svaki vojnik, čak i u ratu, na bojnom polju, mora da razlikuje između vojnih obaveza i naloga savesti.

Da li zbog takvog, ličnog stava, ili zbog činjenice da su posleratnim nemačkim Bundesverom, opet, komandovali oficiri iz „pruske škole”, poslednjem preživelom zavereniku protiv Hitlera nikada nije bilo dozvoljeno da drži bar jedno od svojih predavanja na temu, da priča o svojim sećanjima, pred vojnim auditorijumom.