Tajna skrivena u balčaku sablje

Ivan Ivanji (1929), naš poznati pisac, dramaturg, pedagog, diplomata, prevodilac, autor je novog romana „Staljinova sablja”, „zaraznog” trilera u izdanju „Stubova kulture”, za koji je urednik Ivan Radosavljević rekao da se „čita znojavih dlanova do četiri ujutru”. Ovaj roman prepun je detalja iz naše bliske prošlosti i sadašnjosti i, na krajnje uzbudljiv i „filmski” način, povezuje junake iz sveta nauke, policije, obaveštajnih službi, prostitucije i kriminala. Ivan Ivanji preživeo je logore Aušvic i Buhenvald, a više od dvadeset godina bio je prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu, kao i drugim državnim i partijskim funkcionerima. Između ostalog, autor je tri zbirke poezije, više od jedanaest romana na srpskom i sedam romana napisanih na nemačkom, knjige sećanja „Titov prevodilac”, tri zbirke pripovedaka i bajki, političkog putopisa iz Havane, iz 1984. godine, TV i radio drama, mnogobrojnih prepeva i prevoda. Živi u Beču i Beogradu.

Šta Vas je podstaklo da u romanesknoj priči povežete Tesline zrake smrti, sablju koju je Staljin poklonio Brozu, ubistvo dvojice mladih gardista, pa čak i mladog princa iz Saudijske Arabije?

Pre svega sam želeo da se okušam u, meni do sada nedovoljno poznatom žanru, špijunskom trileru. Još nikada nisam toliko uživao radeći na novom tekstu, zapravo, izmišljajući šta će se dogoditi. Polazna tačka mi je bila sablja ukrašena sa 260 brilijanata i dijamanata koju je septembra 1944. godine Staljin poklonio Titu. Ali, priča o sablji sama po sebi nije bila dovoljno uzbudljiva. U toku Tesline godine pročitao sam o njemu sve što sam našao. On je još 1917. godine američkoj ratnoj mornarici ponudio neku vrstu zraka smrti. Tako sam formulu za to pakleno oružje sakrio u balčaku sablje. Ranije sam romane uvek pisao na osnovu preciznog plana, ovoga puta sam dozvolio da me radnja nosi; završavajući jednu glavu nisam znao šta će se dogoditi u sledećoj. U želji da izmišljenu fabulu povežem sa našom, ponekad jezivom, stvarnošću upleo sam, na primer, i tragičnu smrt dvojice mladih gardista.

Da li zaista mislite da su se neke stvari mogle odigrati, ili su moguće, onako kako ste opisali u knjizi?

Da li je moguće da su Zorana Đinđića ubili onako kako su ga ubili? Mislim da se mnoge scene mogu zamisliti kako sam ih opisao, iako deluju neverovatno kao mnogo štošta što nam se zbilo. Ali, naravno, ne tvrdim da je izvodljiv prenos energije preko satelita da bi se na bilo kojoj tački zemaljske kugle izazvala eksplozija atomske bombe. Tvrdim samo da moj junak Lala, fizičar iz Vinče, veruje da mu to može uspeti. Uostalom, zar je moguće fotografije i filmove prenositi s mesta na mesto putem majušnih mobilnih telefona kao što to umeju svi naši klinci?

U romanu ste predstavili neke izmišljene ličnosti koje toliko podsećaju na istorijske ili postojeće žive ljude da se, kako kažete, već unapred brinete neće li se neko prepoznati i naljutiti?

Nije neobično da autor romana naglasi da su njegovi likovi fiktivni, pogotovu kad je vreme sadašnje, a pominju se činjenice da su gardisti ubijeni, da su kod sela Lovas civili naterani u minsko polje, da povezanost nekih segmenata tajnih službi, policije, vojske i organizovanog kriminala nije nikakva tajna.

U romanu su izgleda svi u nekakvoj vezi sa svima, a onda se desi... ubistvo... i to nerešeno?

Ovako postavljeno pitanje shvatam kao pohvalu. Jeste, brojni likovi iz Beograda i Beča, Saudijske Arabije, Dubaija, Egipta, Srbije, Bosne i Rumunije, naše, američke i izraelske tajne službe, podvodači, trgovci belim robljem, gimnastičarke i prostitutke, kradljivci dijamanata i romski muzičari, istoričari umetnosti i oficiri, policajci i naučnici povezani su, i mnogi od njih ginu. Sedeo sam u svojoj maloj radnoj sobi, moji likovi su se muvali širom sveta, iz stvarne kuhinje su povremeno nailazili neodoljivi mirisi zahvaljujući kuvarskoj umetnosti moje žene, balerine, pa sam joj u znak zahvalnosti posle čitao šta se novo dogodilo na papiru. Nadam se ipak da samo ponešto ostaje nerešeno.

Gde, na kraju, mislite da se nalazi Staljinova sablja?

Staljinova sablja se uredno vodi u knjizi inventara Rezidencije u Užičkoj 15, knjiga pod rednim brojem 2687. Formalno je prešla u vlasništvo Muzeja istorije Jugoslavije. Oktobra 2004. godine nju je iz trezora takozvane ovalne zgrade preuzeo, i u nju vratio kustos tog muzeja Momo Cvijović. Tu zgradu, u kojoj je, uostalom, uhapšen Slobodan Milošević, ranije je čuvala garda. Ja nisam uspeo da saznam da li je danas pod kontrolom Direkcije imovine ili Ministarstva policije Srbije, ni šta se planira s njom. Predstavnici Muzeja istorije Jugoslavije su mi saopštili da su samo „delimično upoznati sa stanjem i sudbinom fondova”; sablja je u jednom takvom fondu.

Koji Vam je lik, od mnogih u romanu, najomiljeniji, a čini se da ste brižljivo dočarali Akija, „kulturnog” mafijaša?

Pisac bi trebalo da voli sve svoje likove, meni su ipak u ovom romanu posebno drage obe ženske junakinje, Izi i Lara, i mladi Saša, koji je u početku naivna kukavica, na frontu ga nazivaju „krpom”, a na kraju hrabro rešava na izgled beznadežnu situaciju.

I u zbirkama priča „Poruka u boci”, „Čovek od pepela” i drugima pisali ste o onome što se stvarno dešavalo, što su Vam ispričali. Koju biste od svojih priča izdvojili kao zanimljivu, uzbudljivu?

Objavljene knjige su kao deca koja su diplomirala, osnovala svoju porodicu, žive svojim životom. Trenutno mi je najuzbudljivija priča, još neobjavljeni roman, o rimskom caru Julijanu koji je hteo da zaustavi točak istorije i posle svog strica, Konstantina Velikog, umesto hrišćanstva vrati pagansku veru. Moji romani o Dioklecijanu i Konstantinu su objavljeni 1973, odnosno, 1988. godine i odavno rasprodati. Ponovo sam ih preradio. Voleo bih da priče o ta tri cara poreklom sa naših prostora izađu kao trilogija. Napisani su na osnovu istorijskih podataka i svedočanstava savremenika. Ne znam još kad će moći da se štampaju, ali već ove jeseni na nemačkom jeziku izlazi novi roman o mom rodnom mestu, Zrenjaninu, pod naslovom „Aveti iz jednog malog grada”. Upravo sam iz Beča dobio na odobrenje naslovnu stranu.