Zračak varljive nade

Reditelj Dejan Mijač na Velikoj sceni Ateljea 212 postavlja intriganti komadnemačke autorke Dee Loer„Nevinost”. Dea Loer (1964) za svoje komade „Olgin prostor”, „Tetoviranje”, „U tuđem domu”dobila je veliki broj nagrada. Nemačka i evropska kulturna javnost sa posebnom pažnjom prati njen dramski rukopis.

Drama „Nevinost” u devetnaest malih scena bavi se likovima sa periferije društva, njihovim strahovima, žudnjama, potrebama, problemima, ali i nadama.

Ovo je prvo izvođenje nekog delaDee Loer u Srbiji. Poznato je da brižljivo birate tekstove i ekipe saradnika sa kojima radite. Koji Vas je impuls vodio da postavite komad „Nevinost”?

„Nevinost”, najnoviji komad Dee Loer, nagrađenaje Bihnerovom nagradom za najbolji tekst objavljen na nemačkom jeziku u prošloj godini. U pitanju je relativno mlada autorka, ali je, sudeći po napisima u tamošnjim stručnim časopisima, već postala vodeći dramski pisac na tim prostorima. Obasipaju je neverovatnim pohvalama i sa ogromnom pažnjom prate svaki njen novi tekst. Koji me je impuls vodio? Onaj što se zove svetlost na kraju tunela! Kada je mrak, i bezizlazno stanje u kojem se pojedinac ili društvo nalazi, to je onaj zračak varljive nade. Ovaj komad govori o ništavilu i o nadi. Mislim da je Dea Loer na poseban način optimističan pisac, koji upućuje poziv novog humanizma. Interesantno je da Dea Loer dolazi iz zapadne zemlje, i donosi nam slike iz kojih vidimo da ni kod njih   nije tako blistavo, iako je u pitanju jedna od ekonomski vodećihzemalja. Da su, bez obzira na to, problemi slični našim i da na svetu ne postoji tačka koja nije zahvaćena posebnom vrstom pošasti koja ne pravi razlike među razvijenim i nerazvijenim zemljama. Lično mislim da su, u svakom slučaju, u pitanju žrtve mondijalizma.

Dea Loer bavi se ljudima sa margine koji ne izražavaju bunt, ali se i ne mire sa takvim životom...

Komad „Nevinost” nema takvu revolucionarnu poruku. Revolucije su istrošene, one ne proizvode nikakvu formulu za otpor. Ono što može da bude spasonosno nalazi se u svakom čoveku pojedinačno, i ako budemo obratili pažnju na to da društvo čine pojedinci, da šuma nije važnija od pojedinačnog drveta, onda ćemo biti na pravom putu. To naročito važi za ljude koji misle da im je dato od Boga, ili ne znam od koga da budu kreatori budućnosti. Tu su u prvom redu političari. Lično sanjam odanu, iako znam da ganeću dočekati, u kojem se događa predizborna kampanja, i da to nije aktivnost koja pokušava da kod mene probudi averziju, ili mržnju prema drugome. Jednostavno, neko me nekad probudi u ponoć i tihim glasom mi saopšti da bi možda bilo dobro da razmišljam u svom interesu, a ne da me harangira, pritiska, opseda,  plaši, da sejući paniku i mržnju propoveda o nečemu štaja ne mogu da shvatim. To ne valja i to treba iskoreniti u cilju zdravstvene zaštite pojedinca i društva. Tu vidim misiju i razlog postojanja ovakvih komada.

Koliko komadi Dee Loer imaju sličnosti sa našim savremenimdramskim tekstovima?

Ima sličnosti sa našim autorima, naročito u dramaturškoj   tehnici,načinu na koji saopštava svoje ideje. Dea Loer je jedna od najtalentovanijih modernih autorki. Posle Sare Kejn bolju nisam sreo. U njenom komadu „Nevinost” ima samoće, smrti, bolesti, žudnje, ali i nežnosti. Ima i nade i surovosti. Svi znamo ono „nije život što i poljem preći”. Znamo to i svi živimo takve trenutke.Loerova ne priča priču jednog junaka ili grupe, kod nje se ukrštaju različite priče. Liči na omnibus, na osnovu koga se ne može izoštriti jedinstveni stav ili ocena o nečemu. Nije ni mozaički složeno, niti  nešto kao šarenolika celina, nego je to nešto jako razbijeno. Nešto što na prvi pogled nema neke naročitemeđusobneveze. Nije koherentno, naprotiv vrlo je disonantno, ali u zbiru proizvodi   olakšavajući utisak, kao kada se čovek probudi posle teškog sna. I kada pomislida je to bio eto samo jedan trenutak, jer i u najgrozomornijem snu mi uvek imamo delić svesti koji nam kaže da je to, ipak, samo san. U svemu ovome ima nešto što nas iskupljuje, jer dok sanjamo mi pouzdano znamo da smo živi.

Priča je očigledno više nego zanimljiva, originalna, moderna, uzbudljiva... Kakav zadatak, udeo, ostavljate publici?

Ovaj dramaturški predložak računa na publiku koja ga sama domišlja i montira. Uostalom, još je rano govoriti o jednoj predstavi u nastajanju. Videćemo.

Pozorište reaguje na događaje u društvu. Opipava njegov puls,  krvotok... Kakva je njegova reakcija na dati trenutak?

Naše pozorište, po meni, nije kritički raspoloženo prema društvu. Naše pozorište zna da je naše društvo kao retko kada u teškom stanju koje se manifestuje rascepom i strašnom nedoumicom... Zbog toga pozorište saoseća i predlaže male recepte, male korake koji bi olakšalibol i probudili nadu, da ipak svemu ovome ima kraja. Ovo govorim zato što sam lično uzbuđen i zbunjeni ne vidim mogućnost, bar za moga života, da izađemo na zelenu granu. Ova predstava je pokušaj utehe. I vama nudim tu utehu, zato i radim „Nevinost”, sa puno saosećanja, zbog nevolja, saživota, jednostavnokao da kažem: evo, neka smo hendikepirani ljudi, ljudi sa nedostacima, hajde onda da nam bude lepše i lakše.

Borka Trebješanin

---------------------------------------------------------------

Nova osećanja

Pri kraju smojoš jedne pozorišne sezone. Šta je novo donela i da li naslućujete neki pomak, iskorak pojedinca, grupe... ?

Čini mi se, a voleo bih da sam u pravu, da eto i mi imamo pravo na neku pouzdanu nadu, bar što se tiče rediteljskog podmlatka. Vrlo sam zadovoljan onim što nagoveštavaju najmlađi reditelji. To mi je prijatno saznanje. I u dramaturgiji ima pomaka. Interesantno je da drame pišu uglavnom devojke. Mislim da je u pitanju odgovor na novi senzibilitet. Muškarci su skloniji da se bave biznisom, a žene se sve više okreću umetnosti; naravno, ima i muškaraca koji pišu, ali žene su ne samo kod nas nego i u svetu uzele prevagu. Drago mi je da žene pišu,  jer je to svež ugao gledanja. To takozvano žensko pismo ne značisamo „hajde da i žene imaju pravo da nešto kažu” nego je zaista novo i sveže svedočenje o svetu koji nas okružuje. Muškarci su nekad bili oni koji su tretirali najvažnija ženska pitanja i pisali su jako dobro i tačnoo ženama. Mislim da sam Natašu Rostovubolje poznavao nego bilo koju ženu sa kojom sam bio u životu. Takvi su bili likovi Madam Bovari, Nora, Heda Gabler, Ana Karenjina... Svi oni  prevratnički likovi za položaj žene u društvu. A danas je zanimljivo kako žene vide nas muškarce. To je izvanredan skenersnimak. Vide nas tačno kako treba. Nema ništa od idolokratije muških vrednosti. Muške stvari su volja za moći, želja za uzbuđenjima i senzacijama, to su doskoro bile najvažnije pokretačke sile presudne u istoriji. Danas polako nadvladavaju nova osećanja, a to je u velikom delu zasluga onoga što savremena žena izražava u umetnosti.