BALADA O NALIVPERU

Plavo penkalo Božidara Đelića, na neki način ulazi u srpsku istoriju. Možda će ga potpisnik čuvati u svom ličnom muzeju uspomena, pa mnogo kasnije pokazivati tu znamenitu pisaljku unucima. Šta će to njima značiti, teško je da se nasluti iz ove košmarne srpske stvarnosti. Ali, ipak, potpis na sporazumu označio je snažnu granicu između izolacije i nade. I skoro izvesno izbio iz ruku najsnažniji adut restauratorima sanitarnog kordona.

Posle potpisivanja, vidno uzbuđeni Đelić je održao sasvim dobar govor, rekavši na kraju za sebe da je srpski patriota, i da je njegov posao u Luksemburgu patriotski čin.

Međutim, rodoljublje je čudan pojam, u okviru njega svašta je moguće. Emocije prema otadžbini meri svako kako mu se ćefne. Tako u Srbiji ima uglavnom onoliko izdajnika koliko i patriota. Još pre odlaska srpske delegacije na važno putovanje u Luksemburg, grupa atestiranih rodoljuba im je pretila hapšenjem. I to još na aerodromu, kad se budu vraćali posle „nečuvenog antidržavnog akta i izdaje Srbije!“

Dok se mastilo iz Božinog penkala sušilo, u Srbiji su započele glasne i slabo kontrolisane tužbalice. Kao da su se odnekud vratili čuveni tumači misli znamenite Mire Marković. „Antidržavni čin“, to je bila kovanica za sve prilike.

Tu se može dodati i da je srpska delegacija stavila svoj potpis na „nezavisnost Kosova“. Ali i priglupa parafraza Tajne večere, uz dosetku da je potpis, u stvari „Judin pečat“! Na čitaocu je da se doseti ko bi to, u okruženju smernih apostola mogao da bude Hrist. I ko posipa `ladnom vodom Pontija Pilata dok ovaj pere ruke.

Za svaki slučaj je najavljivano da će novi saziv srpskog parlamenta poništiti Ugovor još na prvoj sednici. Naprosto, „novi saziv“ gori od želje da se što pre sastavi, sve u cilju poništavanja, mada se ne zna ko će se tamo sve naći, i u kom svojstvu.

Da vidimo šta bi to moglo da smeta grupaciji koja se protivi Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju! Recimo, kako da potpisujemo bilo šta sa njima „kad ista Evropa oduzima 15 odsto srpske teritorije!“

Ta verzija „patriotskog“ garda odavno je probijena, usled nedostatka dobrih ideja u odbrani pokrajine. Ili zbog mnogo gluposti i potcenjivanja zdravog građanskog razuma u pokušaju da se poraz eksploatiše beskonačno dugo.

To je grupa ljudi koja je, i pored obećanja da će „sačuvati Kosovo“ doživela težak politički slom. U tom ishodu stoji i snažna hipoteka učinaka bivšeg režima, za koji će veseli Dačić reći „da se tek sada vidi da je vodio dobru politiku“. On to može da kaže samo zbog toga što neuspešni čuvari Kosova nisu demontirali sistem koji je doveo do gubitka teritorije.

Zbog toga je i flertovanje DSS sa radikalima proizvod jedne obrnute političke evolucije, dakle potpuno prirodno stanje stvari. Posle Luksemburga čini se da je njihov zagrljaj neizbežan, uz realnu sumnju da u tome može biti dovoljno delotvorne strasti.

Taman kad je antievropski talas počinjao da buja, a mislioci tragali za što uvredljivijim paralelama, javio se Sergej Lavrov iz Moskve. Njegova izjava je puna vangla ledene vode na srpski nadripatriotski plamen. Lavrov smatra da je sporazum sa EU valjalo potpisati mnogo pre, ali „bolje ikad nego nikad“.

Srpski tehnički premijer je našao da je za njega vrlo povoljno da se složi samo sa prvim delom rečenice, a da zabašuri drugi. On nije mogao da se spori sa Sergejem, ali ni da se složi, pa ga je selektivno „prećutao“, taman kao i član 35. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. To je moralo da dovede do pometnje među tumačima „pravilnog“ stava, uz traženje izlazne formulacije i logičnog poimanja izjave ruskog ministra.

Ta akutna zabuna poremetila je utvrđenu strategiju averzije prema EU, jer preti daljem padu rejtinga. Ako se nastavi sa tvrdokornim izolacionizmom, gube se liberalniji simpatizeri, ako se napravi novi salto mortale, to se politički teško može preživeti.

Zbog toga su vesti iz Luksemburga i Moskve neprijatni udarci za mentalnu koaliciju SRS-DSS. Ugovor nudi mnogo nade, optimističke vizije, život, putovanja, investicije. Kraj ambijenta u kome nadrimesije postaju prvi ljudi.

Oni kojima nedostaju vizije, ne bi znali šta da rade sa svojom izbornom pobedom, osim da žive na njenim razvalinama. I da ruše samo one ugovore koji bar nagoveštavaju nešto dobro. Rekosmo li već da ovde svaka velika šteta može biti proglašena vrhunskim otadžbinskim podvigom, pa i slaboumni projekt samoizolacije.

Šta bi bilo sa penkalom kojim bi nekakav spiker novog parlamenta potpisao raskid sa svetom! I na kom mestu, i sa kakvim pamćenjem bi se u budućnosti sreli Božini i njegovi unuci?

Ali pre toga, svako od nas će upotrebiti svoj plajvaz!