Radislav – putar mekog srca

Lešak, Vračevo, Manase – Ako krenete bilo kojim, jednim od dva puta, koji iz Leška, naselja na krajnjem severu Kosova i Metohije, vodi ka Vračevu, i dalje ka zaselku Manase, nećete omašiti a da ne sretnete Radislava Stanića (49), kršnog putara, jednog od tri radnika Direkcije za gradsko građevinsko zemljište i puteve u Leposaviću.

Kad smo krenuli asfaltnim, a dalje makadamskim putem, gde je „lada niva” brektala pod usponom i pretila da se strmeknemo u izlokanim usecima, Radislava smo tražili kod kuće.

Prvi put za 26 godina, ovaj kvalifikovani tesar, sada putar, nije bio na radnom mestu. Skrajnuo je negde u šumarku lopatu, budak, kramp, kolica i brezovu metlu, ostao je kod kuće da leči ruku koju mu je bukov trupac nedavno nagnječio.

Čusmo od naroda da mu nema „ravnog u celoj leposavićkoj opštini”. Da je radnik bez premca, da u „u svom veku, radnika i čoveka, kao što je Radislav nije imao”, potvrdio je i Milan Trboljevac, direktor Direkcije za puteve u Leposaviću:

– Nikada nije rekao da ne može, nikada nije odužio posao, bez obzira na to kakvi su vremenski uslovi ili kakav je teren. Predložićemo ga za najveće opštinsko priznanje, za povelju koja se dodeljuje na Dan opštine Leposavić, narednog meseca – kaže direktor Trboljevac, koji još veli da „takvog, nesvakidašnjeg radnika i čoveka, kad god to mogućnosti dozvole, novčano nagradi”.

Direktor veli da to nije „veliki novac, ali tako mu dajemo do znanja da cenimo njegov rad, trud, srčanost da pošteno odradi, ne samo svoj posao već i da pomogne svakom ko se nađe u nevolji”.    

Na desetom kilometru od Leška, dok se tamo ka Novom Pazaru, s vrhova planine, tek dizaše magla, stigosmo pred kuću Radislava i Snežane Stanić, dograđene čatmare. Zaskaču nas Luna i Moki, dva kučeta.

„’Ajte, neće oni. Raduju se svakom pridošlom”, u dahu izgovara Radislav, kršan čovek, kakvi samo planinci znaju da budu.

Izlazi i Snežana, rodom iz Dačovića, susednog sela, koja je pre 11 godina za Radislava došla. Taman kad se ovaj putar vratio na svoje ognjište. Vratio se jer nikako „tamo” nije mogao u, kako kaže, dugim noćima da odagna misli na svoju kuću, bolesnu majku, tetku... Krenu priča, za punim stolom u kujni, gde Snežana (46) beše svašta pristavila. „Nismo na slavu došli”, zapodenusmo razgovor sa domaćicom.

Priča, jedva čujno, da joj je brat za mesec dana otišao, da će skoro godišnjicu da daju i da otac ne može da se pomiri da mu sina nema. „Tuga, velika. Otac onemoćao. Idem često kod njega, tu, odmah iza brda”, rukom ka gornjoj strani kuće pokazuje Snežana, nekadašnja radnica jedne od fabrika Novom Pazaru. Svi ućutasmo, a onda krenu priča sa Radislavom, glavom kuće, koji se 25. februara 2007. godine vratio pod roditeljski krov.

„Kasno sam otišao od kuće. Pošto mi je otac preminuo, ostao sam s majkom i tetkom. Nisam mogao ovde da se zaposlim, pa odoh da tražim parče hleba. Godine prolazile, majka onemoćala, a ja na građevini. Ne možeš ti s posla kad ti se prohte. Nema odmora. Bio sam u Kraljevu, pa pređem u Novi Pazar. Dolazio sam subotom i nedeljom, ali, tako se ognjište ne održava. Zemlja neobrađena, livade se zatravile, šljivaci zarasli u korov.

Sreća me pogledala i zaposlih se ko putar”, smirenim glasom, poče priču Radislav, jak, krupan čovek. Poče da prebira po hrpi papira. Stavi na sto „poslovnu knjižicu” oca Milorada, u kojem lepim rukopisom beše zavedeno da mu je „glavno zanimanje zemljoradnik”, a „sporedno zanimanje – nadničar”. Proveo je Radislavljev otac četiri godine u zarobljeništvu, u Nemačkoj, u mestu Stalag.

„Ostade mi žao što ocu nisam uspeo da sredim da dobije penziju. Bio sam mladić, nisam ni znao kome i gde baš treba da se obratim. Nije mi bilo do para, do odštete, nego sam mislio da se na neki način odužim ocu”, s tugom u glasu, kao za sebe govori Radislav, prebirajući po uspomenama kada je u dve kuće Stanića bilo 20 čeljadi.

Snežana i Radislav nemaju decu. A Radislava je, kaže, „otac dobio u 58. godini”! Sada je u celom zaselku 16 seljana, u multietničkoj mesnoj zajednici Vračevo, gde vekovima ništa nije moglo da naruši komšijske odnose Srba i Muslimana.

„Morao sam da se vratim zbog oca, majke, zbog grobova svih Stanića. Šta bi’ ja, tamo, a grobovi u trnje i korov da zarastu. A mučili se Stanići, moji preci, radili ovu posnu zemlju, al’ uvek imali. Nekada se ovde sve orilo od čobana, obori bili puni, sejalo se, ručno želo... svaka kuća radna, ali i bogata”, seća se.

Kažemo mu da je retkost da direktor hvali radnika, a još je ređe da o njemu imaju samo lepe reči i u Leposaviću, Lešku, selima podno Kopaonika, odakle se Pančićev vrh iz Manase ko na dlanu vidi. „Srećan sam što to čujem. Ali, ja samo radim svoj posao”, snebljivo govori Radislav.

U dvorištu je tor sa 30 ovaca, plevnja puna sena, ambar u kojem je žita od ove i lanjske godine, koš u kojem ima prošlogodišnjeg kukuruza. Ovogodišnji tek treba da se bere i kruni.

Ima Radislav šest hektara zemlje. Oko tri je pod šumom. Kako od plate ne može da podmiri sve što bi trebalo jednom domaćinstvu, s jeseni proda koji metar drva. Priča da uzima zemlju i u zakup, tamo gde je ravnije, kako bi kombajn mogao da priđe. Tamo gde seje pšenicu, ovas, kukuruz. Svoje njive pokosi, neće, veli da gleda, da zarastaju u korov.

Pod kućom se još zeleni paprika. Rakiju je krenuo da peče, a med je dva puta ove godine vadio. Nema kultivator, traktor, ima dotrajalog „juga”, s kojim u „Srbiju može” i rasklimatanu „nivu”. Pitamo kako sa 24.000 koje prima sve postigne? Ćuti, ne odgovara, gleda u stranu.

Ponovo potežemo razgovor o njemu, o radniku kojeg svaka kuća rado prima, koji je spreman da pomogne bez obzira na to da li se zadesio na mestu gde je pomoć potrebna, ili treba da pripomogne bilo gde, u nekom od zaselaka.

„Nije mi teško da učinim bar malo, kad kome ustreba. Ja sam stalno na putu, ljudi me znaju. Da ponesem torbu s hranom koju otud iz Leška natovare, da udarim koji otkos tamo gde nema mlađe ruke, da zimi iz nameta auto izvučemo... Ma, sve je to ljudski. I meni se dobrim vraća. Zovu me ljudi leti da se rashladim, da popijem šećer i vodu, kafu, da se zimi ugrejem kad drvo i kamen pucaju. Kod komšija Bošnjaka popijem čaj, na pitu me svrate. Svi mi ovde živimo kao jedno.

Čujemo da se Radislav s vukovima u oči gleda.... mečke mu put prepreče, a divlje svinje, sišle odnekud, na njega nasrću. Smeje se, veli:

„Kad zapadnu smetovi, kad zemlja i drvo od mraza pucaju, najsrećniji sam kad na srnu naletim. Gledamo se, ja bih da joj, bar, kocku šećera dam, a ona sva ustreptala, u strahu, u snegu se ukopala. Il’ kad zec pred mene iskoči. A pred mečku i vukove... tad se gledamo, ćutimo, odmeravamo poglede, vrebamo ko će prvi korak da učini”, smehom se ozari lice ovog gorštaka.

Vratio se svom Kosovu, gde svaku travku, svaki puteljak, kozju stazu  poznaje. Gde zna gde se koja rupa na putu otvorila, gde je voda odronila put, napravila lokvu, gde je koji dub pustio novo korenje. Gde je orao svio gnezdo. A tu, na nadmorskoj visini od osam stotina metara, njihov je dom.

Priča Radislav da neretko mlade ptiće, orlove u gnezda vraća. „Osmotrim… i vratim”, smejući se kaže Radislav. Godinama, bilo iz pravca Ostraća, bilo iz Postenja, po osam kilometara u jednom pravcu, Radislav je na svom radnom mestu. I onda kad „osvetljava” put, kad lopatom tera obrušenu zemlju, kad baca rizlu i so, kad iz smetova izvlači autobuse pune radnika i dece.

Da je uvek bio „poseban” ispričaše i Jovana i Ivan, brat i snaja Radislavljevi. Tu su već 18 godina, vratili se iz Kragujevca. Rade baštu, drže dve krave. Deca im u Srbiji. Jedan sin je svojevremeno bio u manastiru Draganac. Kuća uz kuću su sa Snežanom i Radislavom:

Oglasiše se zvona s manastira Sveti vrači. Krenusmo drugim putem, onim koji vodi ka Trebiću i dalje ka Lešku. Levo se ide ka Tresavi. Dalje malo je linija, ona imaginarna sa centralnom Srbijom.