Četiri pljačke u Velikoj Hoči

Ovde je bila moja krava Dragana... Odveli je! Vratiće se, je li tako?… – gotovo viče četvorogodišnji Damnjan Čukarić u Velikoj Hoči. Drži lanac svoje mirne rasne kravice, pored jasala u čistoj sirotinjskoj štali. Juče je trebalo da je odvede na ispašu, a otac mu je jedva objasnio da je ukradena i da prestane da plače. Krava Dragana je najveća vrednost ovog domaćinstva, to znaju i susedi ove porodice, koji u uskoj ulici stoje kao na parastosu.

– Vidiš kakva mi je kuća! Od svih sam tražio pomoć, ali ništa... Pogledaj krov, idem i sa starih kuća skidam crep da pokrivam ovu moju, prokišnjava, pojeo se crep – kaže Damnjanov otac Branko. Pomagalo mu je bratstvo Visokih Dečana, sada očekuje brzu pomoć za svoju petočlanu porodicu. Još tri porodice preksinoć su opljačkane u Velikoj Hoči, a na pitanje da li ga je strah zbog toga odgovara: – Ne plašim se, pa neka pucaju na mene. Odavde ne idem, pa šta bude, a država treba nešto da uradi.

Odmah pored njegove kuće je štala iz koje su lopovi ukrali kravu i tele Jovanu Matiću. Njega je, još u maju 1998. godine, iz sela Bratotina proterala Oslobodilačka vojska Kosova, kuća uništena, stotine grla stoke oteto. Dvadeset godina je ovaj domaćin podstanar u Velikoj Hoči. U štali koja nije njegova, jer svoje imovine više gotovo i nema, pretekla je jedna koza i dve svinje.

– Mi smo na muke sad – kaže odmereno i uzdržano kao čovek koji nije navikao da traži i da od pomoći živi. Izgleda da su mu sve uzeli i da mu se malo šta može više oteti. Najteže mu je, kaže, zbog supruge i kad se ona pomene, krene mu suza. Ostaju samo grč i ćutanje čoveka naviklog na teški rad, koji je na Svetog Vasilija Ostroškog, 12. maja 1998, sa seljacima Bratotina i Ratkovca, čini se, zauvek isteran iz svog doma. Ipak, tu je na svome, među vinogradima Velike Hoče, među crkvama i spomen-obeležjima koja govore da je ovde bilo osamdeset četvoro ubijenih i nestalih Srba.

Napadi, pljačke, izlasci iz geta pod vojničkom pratnjom, strahovi i „sitni” incidenti postali su način života. U jučerašnjoj sistematskoj pljački Stanoju Miciću ukraden je automobil. Odvezao je majku u Kosovsku Mitrovicu na operaciju, a njegov otac Slobodan sedi na klupi ispred ogromne stare kapije i glasno razmišlja kako će je sada otuda vratiti. – Jasno je da je ovo neka politika. Ona nam ne da mira, a zlo ide na sirotinju. Penziju je stekao u RTV Priština, voli što priča sa novinarima i proba da razume ovo vreme.

Velika Hoča je specijalna zaštićena zona prema međunarodnim i lokalnim zakonima. Selo sa najviše crkva kod Srba, gde se srednjovekovne građevine, orijent, stare i nove vinarije nalaze na jednom mestu. Stanovništvo se prilagodilo zatvorenom načinu života, obrađuju se vinogradi, prodaje vino, živi se od pomoći, uz razvijenu svest o položaju i trpljenju kao načinu opstanka. Četvrta pljačka dogodila se u porodici Saše Micića, a lopovi su iz štale izveli june, ugurali ga u gepek njihovog porodičnog automobila i odvezli se prema izlazu iz sela, gde se automobil pokvario, pa su ga gurnuli pored puta.

– Navikli smo, nije prvi put. Čekamo red – kaže Saša Micić, koji sa svojom porodicom obrađuje zemlju. Rade i drugi u ovom selu, bere se dečanski vinograd, porodica Petrović zida vinariju, živi škola sa pedeset đaka, sirotinja preživljava, a svima im je zajedničko čekanje reda za neku vrstu poniženja. Zajedničko im je i nepoverenje u institucije i policiju, niko od njih ne očekuje da će se krivci pronaći.