Dubina u uspomenama

Internetu ponestaje prostor, u doslovnom smislu, pošto je zahtevima mreže već nedovoljna postojeća arhitektura, ali i metaforično, jer je Internet kakav znamo zapravo dvodimenzionalni odsjaj na ekranu sa prećutnim dogovorom o prostornosti. To igranje na kartu ljudskih kognitivnih moći je danas nedovoljno i sputavajuće. Čoveku treba uverljivija, ako ne i čulna dimenzija dubine ekrana.

Nimalo slučajno, od samog početka Interneta razvija se i odvojena, ali utkana tehnologija virtuelne realnosti. Te dve digitalne planete su blizanački svetovi koji se prepliću i kreiraju univerzalni digitalni univerzum, ali nisu jednakorodni. I promovisanje, krajem prošle godine, tehnološkog proizvoda Stenford univerziteta (www.make3d.stanford.edu) pod nazivom Make3d spada u lanac dosadašnjih pokušaja, uspelih ili ne, da se Internet produbi i iza displeja.

To je onlajn alat koji će poslatu dvodimenzionalnu fotografiju pretvoriti u nagovešaj trodimenzionalne (3D) simulacije. Skraćena i svedena prostornost neodoljivo podseća na nekadašnje trodimenzionalne razglednice, slojeve plastike po kojima akvarijumske ribice plivaju, posmatrane iz različitih uglova. Ništa epohalno, zaista.

Otprilike u isto vreme, krajem 2007. godine, i „Majkrosoft” je predstavio sličan grafički program Photosynth. „Gugl” je januaru najavio svoj algoritam kreiranja trodimenzionalnih fotografija od dosadašnjih spomenara na srebro-nitratu. Prema forumima, Make3d je neka vrsta Photosyntha za obične ljude, znači brzo, jednostavno i (ne na poslednjem mestu) delotvorno stvaranje iluzije trodimenzionalnosti. I za sada ništa posebno ne izlazi iz kontroverzne kolotečine digitalnog razvoja, zasnovane na onlajn procesuiranju i uprošćavanju, a sve po zakonima masovnog tržišta.

Dublje promene su, ipak, na delu. Osnova ljudske percepcije prostornosti, znamo to iz kognitivne psihologije, pre svega je mašta i iskustvo, učenje strukture sveta putem matematike i geometrije. Budući trodimenzionalni Internet će sigurno postaviti ne samo infrastrukturne zahteve već, pre svega, nužnost promene percepcije. Ono što je dobro poznato u klasičnoj psihologiji postaje sastavni deo IT tehnologije. A to je promena načina na koji posmatramo svet ili uvođenje digitalnih novotarija (isto tako, virtuelne realnosti) u „stvarni svet”.

Možda je pisac Vilijem Gibson, tvorac virtuelnih svetova „Neuromansera”, na samom početku opisao najvažnije mitove kiberprostora kroz samo dve rečenice. Najpre, da je sajber-prostor, zapravo, „neprostor uma”, a zatim da je „tamo... gde vam banke drže novac”. Sada je jesnije da je prostor na Internetu simbolički prostor čovečanstva podržan mašinama. A ključna metafora Interneta kaže da je on najveća građevina (dakle, javno-privatni prostor) ikada sagrađena, i dalje nezamisliva bez čovekove mašte i iskustva.

Prostorni alat Make3D ne zahteva ništa, osim da izaberemo kakvu fotografiju iz računara i označimo je tagom. Skript će automatski da pridoda treću dimenziju, a kada završi dobićemo mejl da preuzmemo transformaciju. Rezultati su manje-više „impresivni”, ali je važnije da na taj način „treniramo” percepciju za buduće tehnološke multiverzume.