Zemlja Srbija

Od kada Srbija ima samostalnu reprezentaciju Vladimir Stojković je praktično nezamenljiv na njenom golu. U proteklih 12 godina 84 puta je bio u timu, što je rekord za golmane u istoriji našeg fudbala.

Svojom prošlonedeljnom izjavom da se stidi što je Srbin i da će da vrati pasoš izazvao je opšte zgražavanje. Vrlo brzo se pokajao zbog onoga što je rekao, ali je i ta jedna noć bila dovoljna da se uskovitlaju strasti.

Da li Stojković treba da bude na stubu srama ili da mu se oprosti?

Njegov život bi mogao da posluži za ozbiljno sociološko istraživanje o tome kroz šta je naše društvo prolazilo. I još prolazi.

Sve je počelo kada je prvi put pristupio Partizanu. Kao bivšem prvotimcu Crvene zvezde to mu nisu oprostili ni tadašnji rukovodioci tog kluba (poništena mu je članska karta), a, tim pre, ni najusijanije navijačke glave jer je, po njihovom shvatanju, to ravno promeni vere.

Ulje na vatru je dolivao i sam. Te možda i jeste Mustafa, te demonstrativna molba najzadrtijim navijačima svog novog kluba da mu oproste „ružnu prošlost”, to jest karijeru u Crvenoj zvezdi.

Kao reprezentativcu Srbije pretio mu je linč u Đenovi. I to od naših navijača. Zbog toga je dobio policijsko obezbeđenje.

Možemo li da zamislimo kako je čoveku kome Damoklov mač visi nad glavom?

Stojković je odlazio u inostrane klubove i vraćao se u Partizan, ali je stalno branio za Srbiju.

Na dva svetska prvenstva je bio među onima kojima nema šta da se zameri. Njegovo životno delo verovatno je odbranjen penal protiv Nemačke 2010. u Južnoj Africi.

U večitom derbiju, i to od izuzetnog značaja, primio je gol za koji na osnovu snimaka ne može da se tvrdi da li jeste bio ili nije. Nešto ranije je izostavljen iz reprezentacije za Ligu nacija, iako niko ne kaže da ima boljih od njega.

Sve se to taložilo u njemu. A i opšte okolnosti su takve da ono što mu je izletelo iz usta posle utakmice Partizana s Crvenom zvezdom ne odudara od nekih strujanja u društvu.

Na našim stadionima se zviždalo državnoj himni navodno zato što je komunistička, a ona je u predratno vreme bila himna sokolske organizacije čiji je starešina bio prestolonaslednik. Da bi se srušio ondašnji politički sistem rušen je i ugled države, njenih ustanova, znamenja...

Zbog rata u Jugoslaviji okrivljeni su Srbija i Srbi. To su prihvatili i neki kod nas. I kad sad neko spomene „zemlju Srbiju” to shvatamo kao da je rekao da je u njoj sve mimo sveta. Onog normalnog.

Pošto takvog ocrnjivanja sopstvenog naroda i države kod nas ima i previše, to nam se usađuje u podsvest. I u afektu lako može da se plane.

Ko od nas nije čuo da neko psuje državu nezadovoljan ovim ili onim? Ili da razočaran u nekog ili nešto kaže da smo najgori narod na svetu?

Kad je golmanu jezik bio brži od pameti svima je to, s pravom, zasmetalo. A da li je tako i kada nam slične poruke, i to svesno, šalju kroz filmove, knjige ili na neki drugi način?