Negujmo srpski, poštujmo francuski

Spe­ci­jal­no za Po­li­ti­ku

Pa­riz – Kon­fe­ren­ci­ja na­slo­vlje­na „Šta nam na­ši je­zi­ci zna­če?”, ko­ju je Mi­ni­star­stvo kul­tu­re Sr­bi­je ne­dav­no or­ga­ni­zo­va­lo u Srp­skom kul­tur­nom cen­tru (u okvi­ru ak­ci­je „Ne­guj­mo srp­ski je­zik”), na dan ka­da se obe­le­ža­va Evrop­ski dan je­zi­ka, i na ko­joj su uče­stvo­va­li dr Velj­ko Br­bo­rić, Sve­ti­slav Gon­cić, Dra­gan Ha­mo­vić i Ar­no Gu­jon otvo­ri­la je mno­ga pi­ta­nja.  

Na­kon krat­kog uvod­nog slo­va ko­je je u pre­pu­noj sa­li na­šeg Kul­tur­nog cen­tra odr­žao di­rek­tor Ra­do­slav Pa­vlo­vić, reč je pre­u­zeo Ar­no Gu­jon humanitarac ko­ji je u vi­še na­vra­ta bo­ra­vio i ži­veo ka­ko u Be­o­gra­du ta­ko i na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Ovaj sim­pa­tič­ni Fran­cuz je za­i­sta za­vid­no na­u­čio srp­ski je­zik, o či­jim zam­ka­ma i lin­gvi­stič­kim iza­zo­vi­ma pri­li­kom uče­nja je bio spre­man da pri­ča, po­de­liv­ši svo­je is­ku­stvo sa me­šo­vi­tom pu­bli­kom srp­sko-fran­cu­skog po­re­kla ko­ja je, ipak, do­ne­kle bi­la raz­o­ča­ra­na od­su­stvom pret­hod­no na­ja­vlje­nih go­sti­ju – po­zna­tog srp­skog pi­sca Mi­lo­va­na Da­noj­li­ća, kao i Vla­da­na Vu­ko­sa­vlje­vi­ća, srp­skog mi­ni­stra kul­tu­re i in­for­mi­sa­nja. 

Gu­jon je krat­ko su­mi­rao svo­ju de­se­to­go­di­šnju ži­vot­nu pri­ču uče­nja „pre­te­škog srp­skog je­zi­ka”. Srp­ski, po nje­go­vom mi­šlje­nju, ima „uža­sno te­šku gra­ma­ti­ku”, la­tin­ske pa­de­že, ali i sta­ro­slo­ven­ska jed­na­če­nja su­gla­sni­ka po zvuč­no­sti i dru­ge kom­pli­ko­va­ne je­zič­ne spe­ci­fič­no­sti ko­je je sam, su­de­ći bar po nje­go­vom go­vo­ru, ipak us­peo uspe­šno da sa­vla­da. Isti­na je, svet­ski lin­gvi­sti se sla­žu da su svi slo­ven­ski je­zi­ci ve­o­ma te­ški za uče­nje. Za­pra­vo za naj­te­ži slo­vi ki­ne­ski je­zik, pra­ti ga polj­ski, a na tre­ćem me­stu je srp­ski. 

Raz­mi­šlja­nju o srp­skom je­zi­ku pret­ho­di pi­ta­nje – a šta je, za­pra­vo, te­žak je­zik? Da li u ovo raz­mi­šlja­nje o te­ži­ni ula­zi pi­ta­nje o pro­ble­mu iz­go­vo­ra, ili pi­ta­nja o gra­ma­tič­koj struk­tu­ri i  vi­zu­el­noj struk­tu­ri pi­sa­ma, ko­ja su u arap­skom, he­brej­skom i u je­zi­ci­ma azij­skih gru­pa dru­ga­či­ja od pi­sa­ma in­do-evrop­skih je­zi­ka? Ne­ka od ovih pi­ta­nja sva­ko­dnev­no ob­ra­đu­je lin­gvi­stič­ki fo­rum Naš je­zik, do­mi­šlja­to po­kre­nut od gru­pe na­ših lin­gvi­sta i tvo­ra­ca na­šeg reč­ni­ka, ko­je pred­vo­di Pa­vle Ćo­sić. Ova gru­pa/udru­že­nje da­nas bro­ji vi­še od 5.000 čla­no­va sve­snih po­te­ško­ća upo­tre­be svih je­zi­ka, a i po­seb­ne te­ško­će op­stan­ka na­šeg je­zi­ka. 

Srp­ski su još od de­se­tog ve­ka u na­šim kra­je­vi­ma upo­tre­blja­va­li Ju­žni Slo­ve­ni, on se u jed­nom tre­nut­ku spo­jio sa hr­vat­skim da bi se na­kon sko­ra­šnjih kon­fli­ka­ta pot­pu­no osa­mo­sta­lio. To Fo­rum zna bo­lje od Fran­cu­za Ar­noa – za ko­ga su, baš kao za sve Fran­cu­ze, svi je­zi­ci (osim ma­ter­njeg im, fran­cu­skog), ve­o­ma te­ški. A po­go­to­vo srp­ski, ko­ji je, po Ar­nou Gu­jo­nu, pre­tr­pan en­gle­skim re­či­ma. Po­što kao sla­vi­sta, ko­ji pre­da­je i en­gle­ski je­zik Fran­cu­zi­ma na Sor­bo­ni, znam ko­li­ko oni pa­te što im je fran­cu­ski „pre­tr­pan an­gli­ci­zmi­ma”, mo­gu sa­mo da za­klju­čim da u Fran­cu­skoj „sto­go­di­šnji rat” za je­zik ni­je ni­ka­da pre­stao.  

Sr­bi, pak, ne­ma­ju to ose­ća­nje po­vre­đe­nog kom­plek­sa u od­no­su na en­gle­ski pa ga za­to ne­sme­ta­no i ra­do uče. Ar­no je is­pri­čao ša­lu da su mu ne­dav­no, na hr­vat­sko-srp­skoj gra­ni­ci če­sti­ta­li da „do­bro go­vo­ri hr­vat­ski”. Za sve ove lin­gvi­stič­ke opa­ske po­sto­ji isto­rij­ski raz­log: ne­dav­no sam gle­da­la ukra­jin­ski film Ser­ge­ja Lo­zni­ce i to bez na­o­ča­ra i ti­tlo­va – raz­u­me­la sam ceo film, kao da su glum­ci go­vo­ri­li srp­ski. 

Da li smo mi, Ju­žni Slo­ve­ni, bi­li onaj deo ukra­jin­skog ple­me­na ko­je se u jed­nom tre­nut­ku spu­sti­lo na jug? To vi­še kao da i ni­je va­žno. Međutim ono što osta­je bit­no je­ste da je­zik kao i sva­ki dru­gi deo kul­tu­re tre­ba ne­go­va­ti da bi op­stao, da bi se op­sta­lo, na šta nas je te ve­če­ri opo­me­nuo Velj­ko Br­bo­rić, pro­fe­sor srp­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti sa Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du. On se struč­no i pro­fe­si­o­nal­no, istin­ski ljud­ski po­ža­lio da na fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du ma­lo stu­de­na­ta go­vo­ri, či­ta i pi­še „do­bar” srp­ski, a ako je si­tu­a­ci­ja ta­kva na be­o­grad­skom fa­kul­te­tu, ka­kva li je tek na fran­cu­skoj Sor­bo­ni! Pri­če o je­zi­ku su ne­pre­su­šne, ali ih je do­bro pod­gre­ja­va­ti i pre­pri­ča­va­ti – jer kad čo­vek za­ću­ti, i je­zik u nje­mu i oko nje­ga ne­sta­ne.