Srećna lica u redu ispred poslastičarnice u Havani

Stavila sam tačku na mom globusu. Sa istočne obale Australije do Kube će biti isto toliko sati putovanja kao do Srbije. Spojiću i te koordinate. Znam posle ovog putovanja izgledaće mi i Srbija i Australija drugačije.

Gledam divnu plavu obalu Koralnog mora pored kojeg šetam svaki dan i vozim bicikl i menjam plaže, i zamišljam tu drugu obalu u Kubi, koju ću tek da vidim.

Stigli smo u Havanu, moj mlađi sin i ja, preko Los Anđelesa i Majamija kasno noću. Majami i Havana su samo oko 100 milja daleko. U Majamiju smo češće čuli španski nego engleski. Kad smo stigli u Havanu i prošli carinu, odmah smo  uzeli  taksi i krenuli ka našem smeštaju blizu meksičkog zaliva, na Malekomu, u Vedadu.

Karlos, naš domaćin, čekao nas je iako je bilo već 22.30. Samo je izronio iz mraka. Naša komunikacija je bila vrlo interesantna. Znao je malo engleski, baš koliko i mi španski, ali smo imali pripremljene male rečnike za različite situacije i učili smo upravo ono što nam je trebalo. Karlos je bio tako ekspresivan i živahan da smo mogli odlično da ga razumemo, a onda smo počeli da uviđamo koje su reči iste u španskom i srpskom. Jedna od prvih reči je bila kanal, kada nam TV nije radio.

Povlačio bi donje očne kapke i ponavljao: „Looking, looking”. Onda nam je jednog dana otkrio da mu je mama Kineskinja a otac Kubanac. Pričao nam je kako je i on pokušao da radi van zemlje. Otišao je u Španiju i brao je jagode na farmi ali mu to iskustvo nije bilo naročito lepo.

Prva tri dana talasi su ludo udarali i dostizali visinu do 10 metara a kapi vode kvasile posmatrače udaljene 50 metara. Kao da si pod Nijagarinim vodopadima. Autobusi i vozila nisu vozili uz obalu. Tokom noći talasi su bili još veći, snažnije su udarali i bilo je hladnije.

Nijednog trenutka se nisam plašila nevremena. Disala sam slobodu, vraćala sam se u godine moje prve i druge decenije života.

Sve je pravilo neku čudnu vezu. Sve mi je bilo blisko, i oštećeni trotoari, velelepne vile okrunjene vremenom; ljudi i crni i beli, sa izražajem života na licu. Sve je vrvelo od života. A naročito žene, njihovi osmesi, glasan smeh, iskra u očima, njihova energija, boje, oblici tela. To se oseća kroz njihove pokrete, da one uživaju u svom telu i svojoj ženstvenosti, ma kog oblika telo bilo. Nose mahom helanke, uske bluze i haljine.

Nije bitno šta posedujemo u ovom svetu, važno je da si „dobro”, živ i da osećaš svoj život, da mu se raduješ, da se raduješ svakom novom danu, samo što je došao, što je nov i što je tvoj, i što si ti u njemu.

Devojčice u školi imaju lepe uniforme, suknjice modernog kroja. Školska deca su vrlo pristojna na ulici i zabavljaju se sa svojim društvom. Uživaju u kolektivnim sportovima i kreću se u grupama.

Dugačke kolone ljudi čekaju ispred Kopelije, najpoznatije poslastičarnice, smeštene u velikom parku podeljenom na četiri dela. Ovi redovi su me podsetili na moj boravak u Rusiji 1976. godine i njihove redove za sladoled i kvas, ali u isto vreme i na slobodu šetanja noću po Lenjingradu za vreme belih noći, kada dan ni prestajao nije, i kada smo mogli kao studenti da ne spavamo po celu noć.

Prilazi centru Havane izgledaju kao favele. Učmali gradski život, siromašno stanovništvo, mala deca tek nešto starija od beba, možda od godinu-dve, sama na ulici hodaju. Mačke i psi dobroćudno i slobodno šetaju ulicom.

Habana Vieja, Stara Havana, 1982. zaštićena od UNESK-a.

Trgovi, zgrade, neke obnovljene sa divnim fasadama pastelnih boja. Pastelno plava je izgledala mnogo lepše nego na slici. Gomile turista. Galerije sa divnim dvorištima, baštama, sa tropskim rastinjem. Popločane ulice kamenom. Predivne gradske kapije.

Kubanski mladenci izlaze iz jedne takve kapije sa devojčicom i dečakom. Dečak je bio naročito interesantan, pravi mali karakter u minijaturnom sakou.

Divno uređena aleja od klesanog kamena, sa crnim lampionima i mnogobrojnim lavovima čuvarima u Prado ulici. Aleja prepuna slika i umetničkih predmeta, rezbarenih životinja, muzičkih instrumenata.

U zelenoj zgradi , na balkonu, koja gleda na glavni trg, pili smo kafu i jeli voćnu salatu od ananasa, papaje i guave. Bila je odlična, ali ne baš kao ono sveže, organsko voće, koje smo kupili u faveli.

Ogromna pijaca suvenira i slika najrazličitijih stilova i tehnika, kombinacija modernog slikarstva i tradicionalnih slika Havane sa karakterima iz kubanske revolucije. Prosto ti se vrti u glavi od toliko boja i detalja. Mala pijaca sa simpatičnom prodavačicom, mladom Kubankom, koja je govorila engleski bolje od ostalih.

Svidele su mi se dve slike sa motivima kubanske arhitekture i oldtajmera. To je motiv koji je svugde prisutan, ali te dve omanje slike, bile su za mene nešto posebno. Sve vrvi od umetnosti. Puna ogromna hala na pristaništu. Tu možete ići i satima razgledati hiljade slika, umetničke predmete, antikvitete, dekorisane tablice za kola, lutke, majice, tanjire, šešire, tašne i suvenire od kože, mačke, žabe, sve obojeno živim bojama, zatim papirne modele kola i motora, oldtajmera napravljenih od limenki, modele brodova, maske, bubnjeve, domino…

Duž uskih hodnika izložene slike sa svetlim i jarkim bojama. Motivi arhitekture, divnih zgrada i trgova, oldtajmera, portreti starih dama koje puše i neobičnih muških i ženskih karaktera.

Mali vozić koji je vozio od Vedada, od Kohibe, do Stare Havane. Prvo je bila jedna kompozicija, a vrlo brzo su dodali još jednu, tako da se biznis udvostručio preko noći, ali se i vozić više kvario. Čekali bi ga a on se ne bi pojavio. Inače, vozio je po ceo dan, do kasno u noć. Za jedan krug trebalo mu je oko sat vremena a karte su bile jeftine.

Hodamo jednom od većih ulica, Kaje 23. Iz jedne male, mračne ulice izlaze policijska kola sa dva policajca na prednjim sedištima. Izgleda nam da su zadnja sedišta prazna.

Kad odjednom, vidimo ruke čoveka kojima skriva glavu, a zavukao se između prednjeg i zadnjeg sedišta, a onda ugledamo još jednu osobu, koja se nalazila u neprirodnom položaju i skrivala glavu takođe. Izgledali su kao glumci koji pokušavaju da izbegnu paparace.

Video se njihov osećaj stida, a ne arogancije i ponosa, kakav bi bio u nekoj zapadnoj zemlji u sličnoj situaciji.

Sedimo u restoranu "Čučerija", sa vrlo prijatnim enterijerom u narandžastim i zelenim tonovima. Jedan dobrodušan pijanac je veoma glasan i uznemirava parove koji prolaze pored okolnih restorana i pokušava da uspostavi konverzaciju sa njima. Desetak minuta kasnije, pas lutalica, srednje veličine, nailazi ulicom i počinje agresivno da laje i reži u pravcu pijanog čoveka. Mnogobrojni prolaznici kao da ne primećuju tu scenu. Pored ljutog psa prolazi jedna starica i ne obraća pažnju na njega. Pijanac lagano odstupa kao da se pravda psu. Tek kad je pijanac otišao, pas se umirio i nastavio da hoda svojim putem.

Ogromna ruska crkva sa prelepim kupolama bila je zatvorena, iako je bio petak. U obližnjem parku statua pravoslavnog sveštenika, poklon sa Kipra.

Na drugoj strani zaliva, u smiraj dana, statua Hrista mamila je svojom čarolijom. Gledali smo danima na tu drugu stranu u pravcu Hrista i znali smo da moramo otići tamo da ga vidimo izbliza. Čekali smo jedno popodne trajekt koji je tuda saobraćao. Bio je prepun ljudi, svi su stajali, nije bilo mesta.

Mermerna statua sa izdignutim postoljem, visoka je dvadesetak metara, teška oko 320 tona, može se videti iz različitih delova Havane. Napravljena je i dopremljena iz Italije postavljena je u zaliv 1958. godine. Hristova desna ruka je blizu brade, a leva na grudima. Najviše me je asocirao na Hrista u Riju, u Brazilu.

Što više putujem, shvatam da svaka zemlja koju posetim ili živim u njoj, je centar sveta za sebe, sa svojim posebnim vrednostima, kulturom i interpretacijom sreće. U životu sam videla mnoge ljude kako čekaju u redu, i uglavnom nisu bili srećni u toj situaciji. Oni su čekali da vreme u redu prođe što pre, da bi oni nastavili sa svojim životom i srećom.

Prolazeći danima pored poslastičarnice „Kopelija”, videla sam stotine srećnih lica dok čekaju u redu za sladoled. Oni nisu odlagali svoju sreću, uživali su u svakom trenutku.

Lepota ima svojih hiljadu lica, a isto tako i sreća.

Darinka Vasojević, Gold Koust, Australija