Kako ubiti festival

PEDESET GODINA BEMUSA

Sve je počelo velelepno i s visokim kriterijumima. To zlatno doba Bemusa potrajalo je petnaestak godina i tada su na festivalu nastupale najveće svetske zvezde i ansambli umetničke muzike, od Frankfurtske opere i opere „Boljšoj teatra“, preko Berlinske, Bečke, Lenjingradske i Drezdenske filharmonije, Bamberških simfoničara i „Tokio Metropoliten“ orkestra

Kako je sve počelo?

Bemus je osnovala država Jugoslavija i njena prestonica, a da se posebno svečano i visokom umetnošću obeleži i proslavi Dan oslobođenja Beograda. Festival je uvek počinjao oko sedmog, a završavao uvek 19. oktobra, uoči samog praznika.

Bemus je, tokom vremena, delio sudbinu države koja je u njemu videla i prikazivala svoju kulturnu moć i ugled u evropskoj i svetskoj elitnoj izvođačkoj umetnosti. Ako se danas kroz tu, protokolarno-zvaničnu optiku sagleda ovaj festival – videće se da niti se više slavi Dan oslobođenja Beograda od fašizma, niti postoje odgovarajuće nagrade (Oktobarske), kao što više ne postoji ni država Jugoslavija i njen neprikosnoveni status male/velike kulturne velesile u svetu. Gledano u odnosu na zvaničnu državnu kulturu u doba kada je Bemus osnovan, današnja Srbija i njena prestonica imaju relativno minoran status na odgovarajućoj svetskoj sceni, a on se ogleda i u samospoznaji da Beogradu više i ne treba jedan festival umetničke muzike visokog profila jer je sam grad odustao od vlastite međunarodne muzičke kulturne misije na elitnom nivou.

Posle pet decenija sudbine koju je delio sa svojim osnivačem, Bemus je danas jedva održiv festivalčić koji je poslednjih godina pao na najniže grane u svojoj istoriji ne samo zbog bednog finansiranja koje sramotno kasni, već i zbog neumerenog nepotizma i površnosti njegovog sadašnjeg umetničkog selektora. Moguće je da će 50. „Zlatni Bemus”, biti prekretnica u ovom sunovratu...

Zorica Premate

NOBEL ZA MEDICINU 2014.
Kako mozak doživljava vreme

Ne postoji pamćenje bez prostora i da se ne odvija u vremenu. Još ne znamo tačno kako se ova sinteza u mozgu odvija, ali znamo da ako postoji oštećenje u hipokampusu, to se odražava na gubitak pamćenja o svakodnevnim događajima, kaže nobelovac Edvard Mozer, neuronaučnik

Edvard Mozer (Foto Milica Momčilović)

Edvard Mozer, neuronaučnik, dobitnik je Nobelove nagrade za medicinu ili fiziologiju 2014. Zajedno sa svojom suprugom Mej-Brit Mozer i britansko-američkim neurologom Džonom O’Kifom nagrađen je za istraživanje pozicionog sistema mozga. Otkriće unutrašnjeg Dži-Pi-Es (GPS) sistema u mozgu rešilo je problem koji je vekovima mučio filozofe i naučnike: kako naš mozak kreira mapu prostora koji nas okružuje i kako možemo da se krećemo kroz tako složeno okruženje. Mozer je direktor Kavli instituta za sistemske neuronauke na Univerzitetu Trondhejm u Norveškoj.

Otkrili ste sistem za pozicioniranje u mozgu koji omogućava orijentaciju u prostoru i dokazuje postojanje ćelijske osnove za kognitivnu funkciju višeg nivoa. Kako znamo gde se nalazimo?

Od kada je naš institut počeo sa radom, pre gotovo dvadeset godina, fokus je bio na istraživanju prostora u mozgu. Upotrebom savremenih tehnika snimanja mozga mapirali smo veze sa hipokampusom kod pacova koji su se kretali u prostoriji, i tako 2005. otkrili da postoje aktivnosti u ćelijama obližnjeg dela mozga, u entorinalnom korteksu. Uočili smo da određene ćelije postaju aktivne kada pacov prođe kroz više mesta raspoređenih na heksagonalnoj mreži. Svaka pojedinačna grid ćelija (grid cells) aktivirala se na jedinstven način, a zajedno su formirale koordinatni sistem koji je pacovima omogućavao kretanje kroz prostor.

Milica Momčilović

POZORIŠTE
Moralni pobednik crne kože

Specijalno za „Politiku” iz Beča

Bečka premijera komada Borba crnčuge i pasa u režiji Miloša Lolića dobila je neočekivanu predigru

Iz predstave „Borba crnčuge i pasa“ (Foto Rajnhard Verne Georg Soulek)

Miloš Lolić se u pozorišnoj hijerarhiji Austrije popeo još jednu stepenicu više: nakon režija u Folksteatru i „Kazinu“ (mala scena Burgteatra), njegova nova postavka može se videti u Akademskom pozorištu, prestižnoj kući Burgteatra za savremenu dramu. Reč je o komadu francuskog pisca Bernar-Mari Koltesa Borba crnčuge i pasa, premijerno izvedenog 1981. u Njujorku. Već 1989. Koltes je umro u četrdeset prvoj godini od side. Još za života stekao je reputaciju buntovnog, nekonvencionalnog čoveka sa margine, kritičara rasizma i kolonijalizma.

Imajući ovo u vidu, iznenađuje da je ispred pozorišta, uoči premijere, grupica aktivista istakla transparent s porukom da se protiv rasizma ne bori rasizmom. Zatim je u sali, pred početak predstave, grupa devojaka zapitala publiku da li joj je poznat naslov komada, aludirajući na pejorativno značenje nemačke reči Neger (u engleskoj varijanti nigger). Usledile su parole i leci s porukom da „reč ’N.’ uvek reprodukuje rasističke odnose moći, bez obzira na to kako je mišljena“, nakon čega su aktivistkinje otišle. Publika je mirno posmatrala, pitajući se da li je reč o režiserovoj predigri. Na sceni se onda pojavio glumac afričkog porekla Ernest Alan Hauzman, koji je smireno rekao da taj nastup nije bio predviđen, mada ljudi imaju pravo da kažu šta misle, kao što i oni imaju pravo da igraju predstavu.

Katarina Roringer Vešović

FENOMENI
Dizajn, reč koja tumara

Pravi problem nastaje kada reč dizajn postane vrsta poštapalice, iz usta neukih kojom se nesvesno, i neodlučno, pokriva približno značenje koje se nekom pričinjava. Na medijima se dalo čuti da je „dizajn vijadukta u Đenovi“ podrazumevao održavanje. Nije drama što neko nije preveo vest nego što je nije valjano razumeo

(Dragan Stojanović)

U poslednjih nekoliko godina u našem svakodnevlju, pa i u profesionalnoj praksi, na sve strane nam se odlivaju jasne i stabilne reči domaćeg tehničkog pojmovnika, pa i onog pravničkog, u domenu arhitekture, projektovanja i gradnje. Na mnogim mestima u brod našeg jezika, „kuće bivstvovanja“ kako ga definisa Hajdeger, kao voda prodire engleska reč dizajn. Da stvar bude gora no što mora, reč dizajn odavno boravi u srpskom jeziku, ali na onim adresama gde joj je i mesto, kao što su industrijski dizajn, ili grafički dizajn, na primer. Iako i u navedenim disciplinama zamenjiva najčešće rečju oblikovanje, bez kusura nedoumica, u arhitekturi postoje malo veći problemi u takvom (sic!) dizajniranju pojmovnika struke.

Jedan od razloga ovoj pojavi svakako je u pristizanju većeg broja idejnih arhitektonskih predloga iz inostranstva, s propratnim nazivima na engleskom i sa komunikacijom ka javnosti a da se razni pojedinci, sad već prečesto, i ne upitaju šta tačno govore ili šta im se govori. Reč dizajn zvuči jednostavno, lako, a svaka svraka zna da se radi o nečemu savremenom pa nije baš zgodno izraz osporavati, ispasti konzervativan. A ta reč sleće na tlo gde već dugo pod pojmom urban design većina od onih koji ga spominju „prevodi“ to samo, iako je i to, kao oblikovanje i brigu o gradskom mobilijaru, klupama, žardinijerama, kantama...

Bojan Kovačević

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU