Bolje sprečiti nego lečiti

Svim prijateljima i poznanicima koji su me puno puta pitali da li je Sofija Kopola karikirala Japan u filmu ''Izgubljeni u prevodu'' želim da poručim da nije. Realno i verodostojno je predstavljen. Onima koji nisu gledali film, a zainteresovani su za Japan, toplo bih preporučila da ga pogledaju. Nema nikakve duboke istorijske, socijalne ili filosofske analize - jednostavan pogled na Japan iz ugla stranca koji boravi u Tokiju. Glavna junakinja filma se obrela i u bolnici...

Da, bolnice su uglavnom takve - sve je haj tek, uglačano, sterilisano i prepuno najnovijih aparata i mašina koje ne samo da vas ispregledaju, već emituju boje (određena boja predstavlja određen stepen bolesti, napr.karcinom) i puštaju muziku i snimljene rečenice u stilu ''pregled je gotov, ustanite sa stola, hvala na saradnji''... Vrlo impresivno, dok kod potpuno verujete mašinama.

Kontakt sa lekarima (koji su imali status polubožanstva do skora) je već druga priča. Najomiljenija reč im je DAIĐOUBU (u redu, naravno, dobro..). Lekari su škrti na rečima - postave pitanje ili dva i ako ste vi kojim slučajem pričljiviji ili želite da podrobnije objasnite svoje muke, njihov odgovor je skoro uvek DAIĐOUBU. Pa sad, vi pogađajte šta je „u redu“. To što ste bolesni, što se žalite, što očekujete pomoć?... Vrlo zgodna reč, ni mađioničar ne bi mogao da nasluti pravo značenje. Kad god izađem iz lekarske ordinacije uvek sam prepuna neodgovorenih pitanja na koja sad pokušavam sama da pronađem odgovor jer znam da to od lekara neću dobiti. Posle puno godina provedenih ovde i kako sam starija, vraćam se našem starom ''uzdaj se u se...''. Pre i posle bolnice se dam u proučavanje medicinske literature da proverim to u šta sumnjam i da naučim novo. Jer poverenja nemam! Mi svi koji smo živeli u Evropi ili Americi smo navikli na samouverenost lekara koja nam je pružala neku vrstu (često lažne) sigurnosti.

Ovde je pristup lekara drugačiji. Svaki škrti komenatar se završi sa TABUN (možda). U kombinaciji sa DAIĐOUBU, psihički ste dotučeni i ne znate da li ćete „možda ozdraviti“ ili „možda umreti“.

Lekarima se do skora slepo verovalo. Tek u poslednjih par godina, posle dosta katastrofalnih grešaka poznatih bolnica i velikog publiciteta oko svih tih promašaja, postaje popularna ideja ''drugog'' (čak i ''trećeg'') mišljenja. Mnogi Japanci i stranci posle prve dijagnoze odlaze u drugu bolnicu da potvrde kod drugog lekara mišljenje prvog. Moja petočlana porodica je na desetine puta prošla kroz pogrešne dijagnoze - od najobičnijih dečijih bolesti, preko astme, zapaljenja limfnih čvorova do karcinoma. Srećom,sve su te dijagnoze bile pogrešne - dokazalo je drugo ili treće mišljenje, a i samo vreme.

Pored klasične, zapadne medicine, ovde su vrlo prihvaćeni metodi lečenja tradicionalne orijentalne (mahom kineske) medicine. Herbalno lečenje, KAMPOU, je samo jedan od široko prihvaćenih načina lečenja koji je pokriven zdravstvenim osiguranjem.

U Japanu su skoro svi zdravstveno osigurani preko posla, škole, supružnika, roditelja. To podrazumeva da 70-80% troškova (u zavisnosti od usluga i terapije) snosi zdravstveno osiguranje, a 20-30% pojedinac. Postoji dodatno privatno osiguranje koje pokriva tih 20-30% uz određenu nadoknadu. Onaj mali broj neosiguranih neće biti odbijen. Lekari će im pružiti neophodnu pomoć, a posle će na već ''neki'' način pokušati da naplate svoje usluge.

Sigurna sam da se mnogi iščuđavaju i pitaju kako je sve ovo moguće kad je poznata činjenica da Japanci (pogotovo žene) imaju najduži životni vek. Vrlo jednostavno. Uz zdravu ishranu i zdrav način života (dosta sporta i kretanja) i odlično zdravstveno obrazovanje Japanci imaju fantastičnu preventivnu medicinu. Organizovani sistematski pregledi preko škola, kompanija i raznih udruženja na gradskom nivou ili nivou prefektura, barem jednom godišnje doprinose opštem odličnom zdravstveno stanju nacije. Izuzev u školama i nekim preduzećima gde su ti pregledi obavezni, svi ostali sistematski pregledi su dobrovoljni. Stanovništvo je vrlo ''medicinski svesno'' i pristupa zdravlju krajnje ozbiljno i savesno.

Ovo je moje lično iskustvo u Japanu. Ubeđena sam da u jednoj od najbogatijih i najobrazovanijih zemalja na svetu ima odličnih lekara. Iako živim u gradu koji se naziva naučni grad, zbog stotinu naučno-istraživačkih instituta i nekoliko univerziteta ja takve lekare još nisam srela.