Srpski kapital u regionalnom obruču

Albanija nije jedina zemlja regiona u kojoj srpski kapital nije dočekan sa oduševljenjem. Izjava albanskog premijera, Edija Rame, o tome kako srpske kompanije nisu dobrodošle u strateškom sektoru telekomunikacija možda jeste najdirektnija, ali nije jedini primer gadljivosti na srpski novac u komšiluku. Region, čini se, ima dugu praksu prebrojavanja krvnih zrnaca srpskom kapitalu.  

Pre petnaestak godina sve namere srpskih privrednika da uđu na tržište Slovenije i Hrvatske obavezno su bile praćene medijskim napisima o prljavom kapitalu i tajnim vezama biznismena sa nekadašnjim predsednikom Slobodanom Miloševićem.  

Mnogo je reke proteklo Ljubljanicom od trenutka kada je 2005. godine Miroslav Mišković, vlasnik „Delta holdinga”, bezuspešno pokušao da kupi „Merkator”, pa do 2017. godine kada je usred Ljubljane otvoren hotel „Interkontinental” u koji je uloženo 50 miliona evra. Za otkravljenje srpsko-slovenačkih poslovnih veza od najvećeg značaja bilo je ulaganje Slobodana Raduna, vlasnika porodične kompanije „Nektar” iz Bačke Palanke, koji je 2011. godine preuzeo „Fruktal”. Ipak, prvi korak na slovenačko tržišne napravio je Veselin Jevrosimović, predsednik „Komtrejd grupe”, koji je 2008. godine preuzeo kompaniju „Hermes softlab”.

Kako su u ovoj zemlji u to vreme dočekivani srpski privrednici najbolje govori podatak da je Rudi Bric, osnivač „Hermesa”, morao da se pravda kritikujući strah slovenačke javnosti od srpskog kapitala. U tamošnjim medijima se godinama pisalo o srpskim ulaganjima sa „negativnim Miloševićevim predznakom”, a to je posebno naglašavano u Miškovićevom slučaju. Vremenom se i atmosfera u tamošnjoj javnosti promenila, pa je na slovenačko tržište ušao i Miograd Kostić, vlasnik „MK grupe” i novac uložio u nekoliko različitih sektora: od hotelijerstva, preko bankarstva do saobraćaja.

Hrvatsko tržište i dalje je najzatvorenije za srpske investicije, uprkos tome što je Srbija veliki broj kompanija, iz oblasti prehrambene industrije, prodala hrvatskim privrednicima. U Srbiji, na primer, posluje 200 hrvatskih preduzeća, dok je sa druge strane, tek desetak srpskih kompanija na tržištu Hrvatske. Ukupna vrednost hrvatskih investicija u Srbiju iznosi 750 miliona evra, dok naše investicije u Hrvatskoj iznose tek 40 miliona evra. Sumornu sliku ulaganja srpskih kompanija u Hrvatskoj malo je promenila odluka Petra Matijevića, vlasnika Industrije mesa „Matijević”, da 2014. godine kupi dve poljoprivredne zadruge sa 1.500 hektara oranica za 15 miliona evra. Ipak, u Hrvatskoj je zabranjena prodaja poljoprivrednog zemljišta stranim državljanima, a Matijević je ovu birokratsku prepreku preskočio zahvaljujući dvojnom državljanstvu: hrvatskom i srpskom. Nešto kasnije, u oktobru 2017. godine, na ovo tržište stigao je Miodrag Kostić i to tako što je pazario hotelski kompleks u Istri.

U ovdašnjoj javnosti gotovo da je zaboravljeno, ali jedan od prvih investicionih koraka na hrvatskom tržištu napravio je biznismen Slobodan Vučićević.

On je 2011. godine, kao vlasnik kompanije „Deksiko”, kupio „Turbo limač”. Zbog spora sa manjinskim vlasnikom, koji se vodio pred hrvatskim sudom, 29 radnji „Turbo limača” je zatvoreno. Vučićevićeve firme su imale gubitak od 40.000 evra dnevno.

Sedam godina kasnije Vučićević za „Politiku” kaže da je njegovo iskustvo sa ulaganjem u Hrvatsku takvo da ga ne bi nikome poželeo.

– Interesantno je koliko je javnost tada, a i danas, bila malo informisana o tome. Tim pre što se radi o daleko najvećoj srpskoj investiciji u Hrvatskoj ikada. Direktna investicija iz Srbije iznosila je 18 miliona evra, plus ulaganja iz inostranstva. Iako smo za nesolidnog manjinskog partera imali jednog bivšeg hrvatskog političara, nama je najveći problem ipak napravila hrvatska država preko svojih institucija – sudstva, policije i određenih ministarstava – kaže Vučićević i dodaje da je država u tom trenutku, čak više nego danas, imala i te kako efikasne načine da pomogne da se ovaj problem reši pošteno.

Ili da Srbija, bar, svoju najveću investiciju u Hrvatsku stavi u bilo kakvu svoju agendu u komunikaciji sa Hrvatskom, dodaje.

– Iz današnje perspektive, iako svoje neuspelo ulaganje u Hrvatskoj smatram pre svega svojim ličnom porazom, ne mogu a da ne kažem da je to bio svojevrstan čin srpske ekonomske pa i političke kapitulacije pred hrvatskom državom.

Mi smo i dalje aktivni i u regionu ulažemo i dalje. Upravo privodimo kraju kupovinu jedne kompanije u Bosni i Hercegovini, a već pet godina naša kompanija uspešno radi u Sloveniji, gde je i registrovana. Ali, Hrvatska je na čekanju na duži rok – razočaran je Vučićević.

Da se u regionu i dalje prebrojavaju krvna zrnca srpskom kapitalu svedoči i podatak da su tokom 2017. godine, prema podacima Unktada, naša ulaganja u susedstvo bila skromna i dostigla tek 146 miliona evra. Sa druge strane, u Srbiju je lane stiglo 2,87 milijardi evra stranog kapitala.

Ekonomista Ljubomir Madžar kaže da svi oni koji zabranjuju ulaganje našeg kapitala čine sebi medveđu uslugu i rade na svoju štetu.

– Neprimereno je tako drastično mešanje države u poslovanje i privredu, kao što je to učinio albanski premijer Edi Rama.  

Činjenica je da postoje ta teška istorijska sećanja i to ima svoj uticaj na biznis i politiku, ali žalosno je da se naši susedi tako sporo oporavljaju od tog tereta – zaključuje Madžar.