Doživotna titula i privilegije

Sudbina Svetozara Marovića, poslednjeg šefa Državne zajednice Srbije i Crne Gore, najbolja je metafora neudobnosti predsedničke stolice. Magnetski je privlačna jer pruža iluziju da je u njoj moguće opušteno sedeti, a da niko sa strane ne uključi struju. Većina njih se, po odlasku, uveri da fotelja nema uzemljenje. Neki od njih su imali ogromnu moć i popularnost, neki se nisu mešali u svoj posao, ali i jedni i drugi sada žive povučeno i van očiju javnosti.

Marović to nije znao kada je poslat u Beograd, uoči odlaska Crne Gore iz zajedničke države, jer je Milo Đukanović znao da će samo Sveto moći da sprovodi politiku samostalne Crne Gore među takozvanim terazijskim Crnogorcima okupljenim oko Vojislava Koštunice. Zaista, Sveto je, umesto da pevuši uz gusle, guslao o evrointegracijama, demokratiji, zajedničkom životu i pomirenju na Balkanu.

Otuda njegov kraj može biti daleko od zatvorske ćelije u Spužu jer nije li mudrac koji je obožavao lovu i pravio neverovatne hedonističke zabave, najverovatnije tuđim novcem, odslužio svoju kaznu? Crna Gora ga traži kao kriminalca, a Sveto, koji se zalagao za odvajanje Crne Gore od Srbije, nekoliko godina uživa zaštitu Beograda od Podgorice, lečeći svoju ranjenu dušu. Tek kada se Crna Gora odvojila, Sveto se i bukvalno vezao za Srbiju!

I Milan Milutinović, kao Miloševićev predsednik Srbije, odslužio je svoje u ćeliji, ali haškoj. Čak se poveravao Vuku Draškoviću da mu je sudbina bila ispisana i pre nego što je seo u predsedničku fotelju, a da pritom nije konsultovao Kleopatru. Znao je da će ga taj put odvesti u Hag, a potom u potpunu izolaciju, po povratku kući. Kakav apsurd! Toliko se retko viđa, da bi neupućeni mogli da pomisle da nije ni izašao iz Haga. I kada se pojavi u javnosti, odaje utisak senke. Uleteo je u predsedničku trku kao zamena Zoranu Liliću, pošto je Vojislav Šešelj dobio većinu, ali ne dovoljnu da bi postao predsednik, zbog nedovoljnog odziva birača. Milutinović je tesno pobedio Šešelja, dobivši ogromnu podršku albanskih glasača u Juniku i ostalim mestima gde je kasnije osnovana OVK, pa mu je Vojislav Šešelj, po izbijanju pobune, ironično preporučio da ode među svoje birače i smiri ih.

Posle pobede Vojislava Koštunice protiv Slobodana Miloševića za predsednika SR Jugoslavije, Milutinović je postao kooperativan prema dosovskim vlastima, čime je zakupio mirnu starost. Da li i spokojnu?

U epohi Miloševića, Zoran Lilić je postavljen za predsednika SR Jugoslavije, odlučan da se ne meša u svoj posao. Oni koji su ga potcenjivali dok je simulirao simbol federalne vlasti, promenili su mišljenje kada se povukao. Nekadašnji maneken s negovanim brkovima, sklopio je neobično i do sada nerazjašnjeno prijateljstvo s Muamerom Gadafijem i postao čovek za vezu s libijskim vođom, koju su rado koristili i Koštunica i Tadić. Obrijavši brkove i uživajući u pecanju, svom omiljenom hobiju, Zoran Lilić se pokazao daleko većim igračem posle odlaska s vlasti nego kada je vršio. Za političkog Srbina, nema većeg komplimenta.

Koja je tajna Vojislava Koštunice, koji je u momentu kada je svrgnuo Slobu, imao podršku kao Idi Amin, dakle apsolutnu, ali nikada nije zloupotrebio toliku količinu moći? Mogao je da ukloni sa scene, kao Ričard Treći, sve svoje protivnike. Voja je učinio nešto drugo: govorio je o legitimitetu, izgradnji institucija i vladavini prava. Podeljene demokrate su posebno ismevale tu njegovu legalističku mantru, a sada je ponavljaju horski, kada to isto traže od Vučića.

Treba li danas Srbiji onaj Koštunica, koji bi mogao da bude stabilizator između moćnog Vučića i opozicione nejači? Verovatno bi mnogi voleli da Voja sam sebi izda dozvolu za izlazak iz političkog samoizgnanstva.

Voleli ga ili ne, to je čovek koji je, kada su ga primorali da bira između sebe i Srba, izabrao ove druge. Od njih je, zauzvrat, dobio očekivani poklon – zaborav!

Boris Tadić je čvrsto vladao dva mandata na Andrićevom vencu, ali je precenio sebe, raspisujući izbore pre roka. Nije shvatio da je, isporukom Karadžića i Mladića, prošao njegov garantni rok, što mu je, bez uvijanja, u Beogradu poručila Angela Merkel. Dok je vladao, pokazao se kao daleko otrovnije piće od ledeno hladne „koka-kole”, kako su ga maliciozno opisivali njegovi oponenti, smatrajući ga za savršeno upakovani marketinški proizvod. Spisak onih koji su to otkrili je poprilično dugačak, poput Zorana Živkovića i Čedomira Jovanovića.

Noć po odlasku s vlasti, obećao je da ćemo ga gledati u nekom drugom filmu, ali je tamo kratko boravio, pa kao nekadašnji apsolutni gospodar sada podseća na političkog naturščika vodeći malu Socijaldemokratsku stranku. Jedini je od šestorice bivših šefova svih naših država, a bile su ih tri (SRJ, SCG i Srbija) koji se ponovo politički aktivirao. Pogrešna procena. Da je odlučio da odglumi nestanak, možda bi ga Srbi ponovo poželeli.

U kom filmu je Tomislav Nikolić? Sa štrajkačkog stiropora je, kao s tramboline, uskočio u predsedničke odaje, pobedivši upravo Borisa Tadića. To su mu prorekli ne samo građani Srbije već i Brisel, koji mu je čestitao pobedu tri sata pre nego što su zatvorene biračke kutije.

Sada vodi kancelariju za saradnju s Rusijom i Kinom, ali nije viđen prilikom Vučićeve posete Moskvi i Pekingu. Ostaje nepoznanica da li je bio opravdano odsutan. Toma, zapravo, nije primećen od kada je kandidaturu predao aktuelnom šefu države. Da li se Nikolić oseća udobno u dubokoj senci? Njegovo ćutanje bi, u svakom drugom poslu, osim politike, trebalo da znači potvrdan odgovor.