Novi klinci

Ko se seća Ekrema Jevrića, jednog od najvećih postmodernističkih filozofa našeg doba? Crnčio je kao gastarbajter u Njujorku, radeći na građevini i vozeći taksi, a biće da je šljakao još ponešto, pa je, tako sluđen, vrteći se u centrifugi modernog doba, na „Jutjubu” objavio pesmicu „Kuća, poso”. Mora da je bio očajan. U nekoliko stihova dobroćudni šljaker iz Plava razotkrio je da oslobođeni čovek u epicentru svetske demokratije živi nešto bednije od roba, zapostavljajući decu i ženu, pa su o njegovoj revolucionarnoj pobuni na društvenim mrežama izveštavali Bi-Bi-Si i „Indipendent”. Pesmica je postala sociološka studija kojom je gotovo zasenio izvikanog Slavoja Žižeka.

Konačno su ga raščerečili domaći medijski magnati, ubacujući ga u rijalitije. Bio je sve bogatiji, ali i sve dalje od svoje porodice. Na kraju balade strefila ga je srčka. Skončao je mrtav, beo i zaboravljen. Nije bio svestan da je, s jednim avangardnim hitom, postao postmarksista koji vapi za što više slobodnog vremena koje bi provodio sa suprugom Igbalom i četiri sina, umesto da im šalje novac, verući se po skeletima oblakodera, vozeći taksi kroz paklene njujorške bulevare ili blesaveći se u kavezima srpskih televizijskih studija.

Sumnjam da su članovi Koordinacionog tela za sprečavanje vršnjačkog nasilja u Novom Sadu proučavali Ekremovu filozofsku misao, kada su predlagali da mlađima od 16 godina bude zabranjen boravak van kuće bez pratnje punoletne osobe nakon 22 sata zimi, odnosno, iza ponoći leti. Zabrinuti zbog incidenata u kojima učestvuju deca i mladi, predložili su svojevrsno uvođenje policijskog časa za tinejdžere.

Ideju su preuzeli imajući iskustva Islanda koji je učinio upravo to. Tamošnja dečurlija su preterala s alkoholom, drogom i cigaretama, pa su vlasti odlučile da preuzmu roditeljsku vaspitnu ulogu i ograniče slobodu kretanja klincima. Osokoljeni rezultatima Islanđana, novosadski eksperti su došli na ideju da Novi Sad postane eksperimentalna eksteritorija u kojoj će se primenjivati državni intervencionizam u vaspitanju naših naslednika.

Čudna je zemlja taj Island. Po izbijanju svetske ekonomske krize, država je pohapsila bankare, a potom vratila kredite iz budžeta svim građanima. Kad su doveli u red roditelje, pripitomili su i buntovne tinejdžere.

Ajatolasi političke korektnosti na samu pomisao da gradske vlasti Novog Sada mogu uvesti represivne mere i time povrediti dečja prava, podigli su borbenu gotovost na najviši stepen, ne razumevajući u prvi mah da se slične mere primenjuju u nekoliko zemalja Evropske unije, kao što su Bugarska, Estonija, Velika Britanija ili Austrija. U zemljama kao što su Nemačka, Švedska, Mađarska ili Hrvatska boravak mladih bez roditeljskog nadzora na javnom prostoru nije posebno regulisan, već je deo opštih obaveza roditelja da vode računa o maloletnicima, precizirala je „Slobodna Evropa”.

Gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević se već izjasnio. Neće dozvoliti nikakvo uvođenje policijskog časa, a kamoli privođenje tinejdžera. Razumem čoveka. Političar je vladajuće stranke i još mu fali da mu prilepe kako novosadska policija vrši racije, jureći klinje koji lutaju od kafića do kafića.

Nije, međutim, Novi Sad nikakav izuzetak, a ideja pomenutog tela zabrinutog za našu mladost je inspirativna i potrebna. Današnji klinci izlaze u grad kad roditelji odlaze na spavanje, živeći baš kao i Ekrem i njegova deca, u tranzicionim danima mrmota. Tresnuvši u sistem u kojem se rinta od jutra do sutra, nismo shvatili formulu kaubojskog kapitalizma na divljem istoku: da se od mnogo rada jedva opstaje kao čovek. Mesta za gospodu su već zauzeta, stvaranjem koalicije otuđene političke elite i novorođenih vlasnika kapitala koji, kako vidimo, na poslovne pregovore dolaze s pištoljima.

Deca to vide mnogo bolje od nas. Ako ih vaspitavamo na vrednostima socijalističko-samoupravnih tinejdžera, postaće zarobljenici stranaka, kredita i banaka. Ako im nežno, s puno roditeljske ljubavi, smlaćeni posle nekoliko poslova koje paralelno radimo, ipak mucajući preporučimo da postanu bahati i egoistični, pa ih naučimo ono što mi nismo umeli – kako da se makar oni umuvaju među novu društvenu elitu – dečaci će početi da liče na Kristijana, a devojčice na Tijanu Ajfon. Ako istaknemo belu zastavu i uputimo ih ka ambasadama, viđaćemo ih samo na skajpu.

Otuda njihovo mladalačko buntovništvo sve više prerasta u agresiju, dok žive na društvenim mrežama. Između stvarnosti i virtuelne realnosti, oni biraju imaginarni svet. U toj vaj-faj galaksiji oni tragaju za onim što im sve manje pružamo: ljubav, strpljenje, razgovor i nadu. Zato i toliko vremena provode buljeći u ekrane smartfona, jer ta potraga je uzaludna. „Instagram” ne može da zameni mamu, a „Fejsbuk” tatu!

Biće da zbog toga izlaze tek kad zaspimo, a vraćaju se kući kad odemo na posao. To je njihova pobuna protiv nas. Ne možemo je ugušiti represijom, već ljubavlju, ali ne tako što ćemo im kupovati brendiranu garderobu i udovoljavati svakoj njihovoj želji, već tako što ćemo im dati do znanja da su nam ona najvažnija. Zato država ne može da vaspitava našu decu. Dezorijentisani roditelji moraju da se posvete mnogo više klincima, a manje sebi, inače će oni početi da vaspitavaju nas. Ponekad pomislim da to i nije loša ideja. Možda je red da nas oni konačno dovedu u red?