(Ne)moguća koalicija

Kampanja za izbore primiče se kraju, a u javnosti vlada opšte uverenje kakoje nakon narednih izbora nemoguće da vladajuću koaliciju ponovo čine DSS i DS. To uverenje nije bez osnova budući da su se, od pada vlade, namnožili razlozi protiv takve koalicije. Recimo, kako će se između ove dve stranke prevazići razlike u pogledu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju? Ili, ako DSS dobije manje glasova nego u januaru 2007. (a sva je prilika da hoće), imaće u toj vladi manje moći, a onda bi Koštuničino raspuštanje vlade mnogima u toj stranci moglo da izgleda iracionalno.

Tih dilema nema ukoliko bi DSS odlučio da vladu napravi sa SRS-om. Prvo, pogledi te dve stranke na Sporazum su identični; drugo, DSS bi u vladi sa SRS mogao da ima zagarantovano mesto premijera ili većinu ministara (a možda i jedno i drugo), tako da bi na kraju DSS mogao da kaže – oborili smo prethodnu vladu da bismo u novoj dobili više.

Ipak, ima razloga da se misli da bi narednu vladu mogli opet da čine DSS i DS. Prvi razlog je taj što DSS do sada tu mogućnost nije izričito odbacio. DSS, takođe, uporno ne želi da kaže da li prihvata ponudu SRS-a da s njim napravi vladu nakon 11. maja. Kao i pred prošlogodišnje izbore, DSS se drži „starog demokratskog načela” da ne najavljuje s kim će u koaliciju pre objave izbornih rezultata. To „načelo” DSS nije poštovao u januaru 2007. kada je eksplicitno odbacivao bilo kakav koalicioni aranžman sa LDP-om iz čega dolazi sledeće: odbijanjem da kaže s kim će u koaliciju, DSS poručuje da su mu prihvatljivi DS i SRS. (Slično može da se kaže i za DS: odbijanjem da se izričito izjasni protiv koalicije sa DSS-om, DS ostavlja tu mogućnost otvorenom.)

Neki mogu da kažu da ovim odbijanjem da se izjasni DSS, u stvari, blefira i diže sebi cenu u budućoj koaliciji sa SRS-om. Kao i 2007. godine, kada je DSS sebi hteo da poveća cenu u koaliciji sa DS-om preteći koalicijom sa SRS, tako je i sada DSS spreman da uđe u koaliciju sa SRS-om, preteći koalicijom sa DS. Ali za takvu vrstu blefiranja nema razloga. SRS već sada nudi DSS-u više nego što je DSS očekivao, jer pošto-poto želi u vladu sa DSS-om. DSS, dakle, ne blefira: on ozbiljno razmišlja da posle 11. maja ponovo napravi vladu sa DS-om.

Ostaje još nekoliko nerazjašnjenih pitanja. Može li Koštunica ponovo računati na mesto premijera u toj vladi? I, možda još važnije, zašto uopšte DSS sve to radi? Drugim rečima, zašto je DSS u martu razvrgnuo koaliciju sa DS-om da bi je nakon par meseci ponovo pravio?

Koštunica bi opet mogao da računa na mesto premijera, jer se ucenjivački kapacitet DSS nije smanjio u odnosu na prethodne izbore. Jedini način da se Koštunica kao premijer sigurno izbegne jeste da se izbegne DSS u vladi, a da bi se to desilo DS bi morao sa LDP-om i manjinama da osvoji više od 50 odsto glasova, što je teško pretpostaviti.

Iako će Koštunica verovatno imati manju biračku podršku posle 11. maja od one koju je imao posle 21. januara 2007, njegova ucenjivačka pozicija bi mogla da se ojača ulaskom socijalista u vladu. Ivica Dačić je to namirisao i zato u svakom javnom obraćanju neprekidno ponavlja kako je za SPS jedino sigurno da želi da ide u koaliciju sa DSS-om.

Konačno, zašto bi Koštunica ponovo u vladu sa DS-om iz koje je upravo izašao? Zamislite da zatražite razvod braka, jer ste se zaljubili u drugu ženu. Mislite da ja ta druga lepša, pametnija, mlađa, bogatija, zanimljivija – prosto u svemu bolja od žene s kojom ste bili u braku tolike godine. Međutim, ni nakon par meseci zabavljanja, nova veza ne rezultira brakom. Ljubavnica vas napusti (jer je, recimo, našla bolju priliku), avantura se okonča, a vi uviđate kako je žena sa kojom ste dugo živeli za vas ipak bolje rešenje, iako možda zaista nema sve te osobine kao ona za koju ste nakratko mislili da vam predstavlja bolju priliku. Mnogi muževi u takvim situacijama odluče da se vrate svojim ženama.

Slično je sa Koštunicom i DSS-om. Na trenutak, moglo se pomisliti kako DSS može da ima koristi od još jedne nacionalističke avanture koja je pokrenuta proglašenjem nezavisnosti Kosova 17. februara. Sada kada se videlo da od nacionalne euforije nema ništa, tj. da narod neće masovno stati da u Koštunici gleda spasioca nacije i dati mu 70 odsto glasova, kao nekada Miloševiću. („Bolja prilika” je ovde narod, a ne SRS.) Koštunici bi stoga možda bilo racionalnije da se postepeno vrati na pozicije na kojima je bio kada je prevodio „Federalističke spise”. Na pozicije izgradnje države u kojoj nije za svakog građanina obavezno da se ujutru budi misleći na Kosovo, već države u kojoj svi mogu da žive životima za koje se sami odluče.

docent na Fakultetu političkih nauka