Zagonetka Dmitrija Medvedeva

Na dan kada Dmitrij Anatoljevič Medvedev (42) postaje predsednik najveće zemlje na svetu, jedno jednostavno pitanje kao da i dalje ostaje da lebdi u vazduhu: kako će vladati Putinov naslednik?

Setimo se, kada je tačno u podne, 31. decembra 1999, tadašnji šef ruske države Boris Jeljcin obznanio da se povlači i da sva svoja predsednička ovlašćenja prenosi (privremeno, do izbora) na premijera Vladimira Putina, svet se, takođe, našao u priličnoj nedoumici. Naslovi svih svetskih medija tih dana, pa i meseci, glasili su isto: ko ste vi Vladimire Vladimiroviču?

Odgovor je stizao polako, u malim dozama, kao na kašičicu. Njegov najintrigantniji zalogaj svakako je bio podatak da je reč o nekadašnjem (uspešnom) pripadniku Komiteta gosudrastvenoj bezopasnosti (Službe državne bezbednosti), u svetu poznatijeg po skraćenici KGB! Na zapadu, naviklom na klišea, već je i sama pomenuta odrednica ukazivala na moguće izvesno zatvaranje Rusije, povratak sopstvenim vrednostima, uludo izgubljenim u procesu jeljcinovske tranzicije, i jačanje države kao takve. Na unutrašnjem i na spoljnom planu. Teško je reći da je ovakvo shvatanje bilo pogrešno. Pogrešna je bila procena razmera celog procesa.

Ni Staljin, ni Gorbačov

Sa Medvedevim stvari bi trebalo da budu potpuno drugačije, pa ipak nisu. Iako se o njemu, praktično, sve zna – od školovanja i rada u Sankt Peterburgu, pa preko prijateljevanja sa „piterovcima“ pokojnog gradonačelnika Anatolija Sobčaka, i Putinom posebno, sve do dolaska u Moskvu – jedno ostaje nepoznato: kakvu će politiku voditi kada se smesti u najvažniju prostoriju u Kremlju.

Teško je, naime, zamisliti Medvedeva kako, kao nekada Josif Visarionovič Staljin, šalje milione ljudi sa jednog na drugi kraj ogromnog ruskog (sovjetskog) prostranstva zarad neke fiktivne nacionalne ravnoteže, ili potreba ubrzane industrijalizacije. Teško ga je zamisliti i kako, kao hladnoratovski teškaš Nikita Hruščov lupa cipelom po skamijama tokom zasedanja Generalne skupštine UN, u zgradi na Ist Riveru, u Njujorku.

Ne liči Medvedev mnogo ni na Leonida Brežnjeva, ljubitelja skupocenih automobila i čestu metu viceva, ali u čije vreme je život u zemlji sovjeta, kako tvrde savremenici, bio najlagodniji. Pa ni na Mihaila Gorbačova, na čija je politička pleća utisnut žig rasturača SSSR-a, mada je celom poslu najviše kumovao njegov naslednik Boris Jeljcin. Ostaje, dakle, kao racionalno, samo poređenje sa Vladimirom Putinom. Barem dok se ne pokaže drugačije.

Ali, kakva god bila poređenja Medvedeva sa prethodnicima, činjenica je da će on svoj predsednički mandat vršiti u okolnostima kakve ni jednom od pomenutih (i nepomenutih), sticajem istorijskih okolnosti, nisu bile date. Ovo se, pre svega, odnosi na poziciju Rusije u političkoj areni na Starom kontinentu.

Jedno je sigurno: glavni partner Rusije – Evropa – poslednjih godina je postala stecište neharizmatičnih lidera. Od Velike Britanije pa do baltičkih zemalja na severu, Nemačke na istoku, ili Sredozemlja na jugu (izuzmimo ovom prilikom italijanskog predsednika Silvija Berluskonija), na najvišim državničkim pozicijama su ljudi bez prave vizije, jednostavno rečeno – puki aparatčici. Stari kontinent se, kroz širenje Evropske unije, sve više pretvara u surogat američkog „melting pota“, socijalnog procesa iz 18. i 19. veka, u kojem su se došljaci sa svih krajeva sveta na novom kontinentu stapali u jednu jedinstvenu (nad)naciju. 

Dmitrij Medvedev kao sagovornike, dakle, neće imati „državotvorce“, nego „državne činovnike“ od čijeg ličnog delovanja malo šta zavisi. Manje zbog njih samih a više zbog birokratskih klišea velike EU koji svojim nosiocima, jednostavno, ne dozvoljavaju preteranu samoinicijativu. Za Medvedeva bi se to moglo pokazati kao adut. Navikao da stvari posmatra pragmatično i da jednako tako deluje, on će se, u stvari, naći u okruženju koje mu po svemu odgovara. Tu bi njegovo veliko znanje i pregovarački talenat mogli da donesu prave plodove postputinovskoj Rusiji.

Logika imperije

Istovremeno, „evropski činovnici“ su svesni da iza Medvedeva, kao branik, ostaje Vladimir Putin, sada „samo“ premijer, ali i dalje po svemu najjača ličnost u Rusiji. Ne treba stoga ni sumnjati da će novoustoličeni predsednik, barem u početku, u svetskim prestonicama biti priman sa najvećim oprezom.

Igranje na kartu eventualnog nesaglasja u ruskom liderskom dvojcu retko kome pada na pamet. Na kraju krajeva, Putin i Medvedev su tandem koji se uigravao skoro 20 godina. I što je možda i najvažnije, Rusija je povratila imidž imperije, a sa ljudima koji vode imperiju mora se ophoditi sa dužnom pažnjom. 

Ispada da novog ruskog predsednika, iako se o njemu sve zna, mnogi još uvek nisu sasvim „pročitali“. Zapadnjacima je ipak najteže da svare činjenicu da se Putin nije odlučio za „prilagođavanje“ ustava i sopstveni ostanak na kormilu zemlje. To nije imperatorski. Iza toga mora da se nešto krije. Kao i iza podrške Medvedevu. Ali šta?