Pričaonica koja sprečava ratove

Njujork – Na pitanje šta smatraju najvećim dostignućem Ujedinjenih nacija, većina zaposlenih u ovoj organizaciji će verovatno reći da je to očuvanje svetskog mira i uspešno preventivno delovanje protiv ponavljanja užasa i strahota sa kojima se čovečanstvo susrelo u Drugom svetskom ratu. Uprkos različitim, manje ili više utemeljenim kritikama na račun svetske organizacije, činjenica je da se period bez globalnog sukoba podudario sa početkom njenog rada 1945. godine. „Ujedinjene nacije su između ostalog mesto dijaloga, a dijalog uglavnom predstavlja barijeru za konflikt”, reći će „Politici” Alison Smejl, generalna podsekretarka UN za globalne komunikacije. O tome kako ljudi širom sveta vide Ujedinjene nacije, koji su glavni stereotipi i zablude o organizaciji, kao i šta organizacija znači za njih lično, osim sa gospođom Smejl razgovarali smo sa još jednim visokim funkcionerom sa Ist rivera – Maherom Naserom jednim od direktora u Departmanu za javno informisanje.

„Ujedinjene nacije predstavljaju jedinstvenu platformu na kojoj mogu da se okupe sve svetske nacije. Ne mogu da zamislim nijedno drugo mesto na kojem bi u trenutnoj situaciji SAD i Rusija mogli da imaju istu vrstu dijaloga”, objašnjava Smejlova, koja je pre dolaska na Ist river četiri decenije radila kao novinarka i urednica nekih od najprestižnijih svetskih medija poput „Njujork tajmsa” ili AP.

„Neko bi mogao da kaže da se ovde samo priča, ali hajde da se setimo maksime Vinstona Čerčila da je bolje voditi i veoma duge diskusije nego ratovati.”

Za Mahera Nasera „UN predstavljaju više od posla” jer su, kako objašnjava, još u ranom detinjstvu postale deo njegovog života kada je „kao palestinska izbeglica sa pet godina krenuo u školu koju su vodile UN”.

Ipak, iako su UN od svog osnivanja imale brojne uspešne akcije i inicijative, mnogi bi se složili da je verovatno najveći iskorak napravljen pre tri godine kada je 2015. usvojena Agenda do 2030, strateški dokument svetske organizacije koji podrazumeva ciljeve održivog razvoja (COR), a čiji je i Srbija potpisnica. Sedamnaest COR-a dogovoreno je kako bi se od planete za buduće generacije napravilo bolje mesto za život i oni pokrivaju izazove od borbe protiv siromaštva i gladi do smanjenja nejednakosti ili zaštite života pod vodom.

Iako su svi COR međusobno povezani i isprepleteni, pitamo naše sagovornike koji od njih sedamnaest bi izdvojili kao posebno važan.

„Broj pet – rodna ravnopravnost”, nema dileme Alison Smejl dok Maher Naser izdvaja COR broj 16 – mir, pravdu i snažne institucije.

„Ovaj cilj održivog razvoja možda ne dobija pažnju javnosti kao neki drugi, ali meni se čini da on u stvari predstavlja preduslov za ispunjenje drugih ciljeva. Tek kad imate mir možete govoriti o održivom razvoju, a COR broj 16 osim toga govori o dobroj vladavini i mogućnosti da se stvore institucije koje dobro upravljaju”, objašnjava Naser.

Na putu ispunjenja ciljeva zacrtanih Agendom do 2030. Ujedinjene nacije se susreću sa brojnim izazovima i preprekama i one često nisu vidljive na prvi pogled, budući da većina ljudi identifikuje svetsku organizaciju isključivo sa delovanjem, Saveta bezbednosti, Generalne skupštine ili Sekretarijata, objašnjavaju sagovornici „Politike”. Iskorenjivanje siromaštva ili pomoć milionima izbeglica i migranata nije moguća samo na nivou političkih odluka donetih na vrhu nego u velikoj meri zavisi od angažovanosti agencija Ujedinjenih nacija na terenu.

„Kada me prijatelji pitaju da im konkretno objasnim šta je to što naša organizacija radi, kažem im: ’Eto, na primer omogućava milionima gladnih stanovnika ove planete da prežive’”, ističe Alison Smejl i dodaje da je česta pogrešna percepcija o svetskoj organizaciji signal da očigledno još mnogo toga treba da se uradi kako bi se u javnost poslala prava slika.

„Jedino Ujedinjene nacije mogu da sprovode mirovne misije, jedino UN mogu da dostavljaju humanitarnu pomoć u velikim količinama, jedino UN uz odsustvo SAD mogu da govore o klimatskim promenama i načinima na koje se one suzbijaju i jedino UN mogu da zaista propagiraju nediskriminatoran pogled na rod”, pojašnjava naša sagovornica.

Tema koja od osnivanja prati rad svetske organizacije jeste reforma njenog aparata, prevashodno njegovog najmoćnijeg dela – Saveta bezbednosti.

Da li trenutno stanje u SBUN sa pet stalnih članica sa pravom veta, verno odslikava stanje u svetu 21. veka? Da li je taj odnos fer?

Oko odgovora na ova pitanja niko iole upućen u dešavanja u svetu ne bi verovatno imao dilemu. Problem nastupa kod diskusije kako ovakvu situaciju promeniti.

Za razgovor na temu reforme Ujedinjenih nacija na Ist riveru nije lako naći sagovornika koji bi zvanično govorio za novine. Opšte je mesto, međutim, da zemlje poput Brazila, Japana, Indije ili Nemačke odavno sanjaju stalnu stolicu u Savetu bezbednosti. Sreću im kvare uglavnom komšije koje tu privilegiju imaju od osnivanja UN. Kakve su šanse da u skorijoj budućnosti gledamo drugačiji Savet bezbednosti UN efektno je sumirao jedan sagovornik „Politike” koji je želeo da ostane anoniman: „Za takav scenario bilo bi potrebno da se dogodi Treći svetski rat i da u njemu pobedite i da onda sebi dodelite mesto stalne članice SB UN.”

Bilo bi međutim pogrešno priču o Ujedinjenim nacijama svesti isključivo na politički nivo. Već pomenuti ciljevi održivog razvoja, kako ocenjuje Alison Smejl, predstavljaju okvir za svet kakav današnje generacije žele da ostave mlađima. U ispunjavanju ciljeva podjednako je važna kako politika na nivou države tako i potezi koji se vode na lokalu, ali i oni koje vuku pojedinci. Maher Naser nam priča kako je trčeći maraton dao svoj doprinos ostvarenju COR broj četiri koji se tiče kvalitetnog obrazovanja.

„Nisam sportista, ali sam istrčao tri maratona i mrzeo sam to. Ideja da trčim njujorški maraton pala mi je na pamet kada sam postao svestan mogućnosti da na taj način prikupim novac za stipendije za studiranje palestinskih devojaka. Znate, za žene na Bliskom istoku obrazovanje je jedino oružje koje imaju da bi uopšte mogle da razmišljaju o budućnosti i napretku u životu i mogućnosti da postanu nezavisne”, priča Naser, koji je na kraju istrčao tri maratona što je bilo dovoljno za stipendiranje sedam palestinskih devojaka.

On ističe da je jedan od zadataka UN da pokušaju da u pojedincima probude nagon da ponekad urade i stvari koje im se ne rade kako bi pomogli nekom drugom.

„Teško da mogu da zamislim da je nekome zanimljivo da trči pet sati i još da se priprema za to. Za mene je to bio glavni zazov, da nateram sebe da uradim nešto što mi se ne sviđa, ali mi je nagrada bila da uspem da promenim nečiji život.”

Za Alison Smejl je pak dolazak u UN iz sveta novinarstva predstavljao istovremeno i promenu i logičan nastavak karijere šefice dopisništva „Njujork tajmsa” u Berlinu.

„Tokom cele svoje karijere kao novinarka i urednica bavila sam se međunarodnim odnosima, pa u tom smislu prelazak u UN nije bio problem. Istina, ovde postoje neke birokratske začkoljice, ali je svetska organizacija takođe mesto u kojem se vodi dijalog koji oblikuje svet.”

A da li je ponekad „zasvrbe prsti” da izvesti o važnosti odluka donesenih na sastancima kojima prisustvuje Smejlova odgovara:

„Često osetim kako se budi moj novinarski nagon da napišem priču, ali ona bi bila zasnovana na poverljivim informacijama koje ne smem da otkrivam.”

Savet bezbednosti u vocap grupi

Iako je Savet bezbednosti UN često poprište sudaranja različitih interesa globalnih igrača, čini se da predstavnici zemalja članica (ukupno 15, uključujući pet stalnih sa pravom veta) neguju mnogo bolje odnose nego što bi se na prvi pogled moglo zaključiti. Kako je „Politici” rečeno na Ist riveru članovi SB UN su napravili grupu na platformi za besplatnu razmenu tekstualnih poruka „Vocapu” u kojoj se redovno dogovaraju oko brojnih nezvaničnih tema. Primera radi, svi članovi SB UN bili su pozvani da provedu vikend na imanju sada već odlazeće ambasadorke SAD pri UN Niki Hejli u Južnoj Karolini. Sprečio ih je međutim uragan „Florens”, pa je plan pomeren za neko bolje vreme.