Teorija čistih klozeta

U našoj popularnoj političkoj analitici duže vreme opstaje tzv. teorija čistih klozeta po kojoj se političke vrednosti EU odbacuju kao licemerne, dok se priznaje da bi mogli da preuzmemo neke napredne običaje, ideje i navike, kao što su čisti javni klozeti, na koje tvorci tih teorija nisu imali prilike često da naiđu. Drugim rečima, možemo mi sami da donosimo i sprovodimo dobre zakone i ne treba niko da nam drži lekcije koje naplaćuje političkim zahtevima – što bi se reklo „u se i svoje kljuse”. Samim tim, nepotrebno je prihvatati spoljnu kontrolu Evropske unije nad domaćim sprovođenjem zakona, a kamoli političku.
Pošto ne bi trebalo da postoje nikakve dogme u pogledu EU, i ova teorija zaslužuje odgovarajuću analizu.

U poslednjih osam godina putovanja ka Evropi smenjivali su se razni razlozi nepostojanja političkog konsenzusa – od pitanja državne zajednice SCG, preko saradnje sa Hagom do današnjeg kosovskog problema. Da bi se politički problemi nekako marginalizovali akcenat je sada stavljen na ekonomske prednosti pridruživanja i mislim da u tome nema ništa loše, jer kad već politika nije promenila ekonomiju možda će ekonomija promeniti politiku. Hajde onda da budemo dosledni u takvoj metodologiji – da razloge zastoja u pridruživanju pokušamo da nađemo u sadašnjim uslovima funkcionisanja srpske privrede.

Potrebno je prvo upitati da li interesi najuticajnijih srpskih ekonomskih grupa idu u prilog integraciji Srbije u EU, odnosno da li bi antievropska opcija u Srbiji bila toliko jaka da nema odgovarajuće materijalno uporište? Takođe, zašto ne postoji veće učešće širokog sloja stanovništva u interesima ekonomskih grupa, tj. da li postoji podeljenost između ova dva bloka, da ne kažem klase?

Nešto nije u redu ako Srbija, jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope sa najnižim izvozom, ima četiri imena na listi 100 najbogatijih ljudi istočne Evrope (uključujući Rusiju), dok Slovenija, sa pet puta većim dohotkom po glavi stanovnika, nema nijednog. Mala je ovo zemlja za tako mnogo „nacionalnih šampiona” i nesrazmerno više tzv. tranzicionih gubitnika.
Pravna analiza krucijalnih tranzicionih zakona pokazuje da neka rešenja u njima nikako ne mogu ići ka stvaranju efikasnog tržišta. Tu pre svega mislim na zaobilaženje Zakona o privatizaciji preko Zakona o stečaju i na uzvratno duplo zaobilaženje Zakona o konkurenciji preko Zakona o privatizaciji. Ovi zakoni su doneti u takvom vremenskom razmaku da su faktički omogućili najlošiju koncentraciju tržišta u svim strateškim sektorima, čime su najviše na gubitku građani. Nijedno ovo zaobilaženje ne bi se moglo dogoditi bez učešća institucija koje je trebalo da spreče upravo takve pojave. Donosioci pomenutih zakona svojevremeno su tvrdili da su oni potpuno usklađeni sa pravom EU, upravo u skladu sa „teorijom čistih klozeta”. Iskustva naših komisija za hartije od vrednosti i zaštitu konkurencije, famoznog Trgovinskog suda, Saveta za borbu protiv korupcije pokazuju da pomenuta klozetska teorija suštastveno pripada svom izvoru inspiracije.

Privatni sektor koji želi da ide ka Evropi aktivno bi učestvovao u rešavanju političkih pitanja koja su prepreka pridruživanju. Kod nas taj sektor vidi političku scenu kao zgodan paravan za obavljanje pozadinskih radova.

Sve ovo znači da se svaka ideja može u praksi iskompromitovati neodgovornošću i oportunizmom, kako nacionalna, tako i evropska, a one, uzgred budi rečeno, a priori i nisu u suprotnosti. Zaista, ništa dobro se ne bi desilo ukoliko bi u nedelju došlo do poraza „evropskih” snaga, ali moram reći da lično ne bih mogao da krivim nijednog svog siromašnog sugrađanina koji ili živi na minimalcu ili je nezaposlen: prisiljen je da kupuje mleko, ulje, hleb i gorivo po maltene najvećim cenama u Evropi, a takav život mu je predstavljen kao neizbežan rezultat tranzicije ili proevropskih reformi. Uz to mu se još poručuje da je on tzv. tranzicioni gubitnik, jer se eto nije uspeo prilagoditi a da je, kolektivno gledano, ipak mnogo bolje nego devedesetih. Ukoliko bi se tako nešto moglo i reći za starije osobe, kako onda objasniti to što je veliki broj mladih ljudi razočaran u našu „evropsku elitu”, a nudi im se nacionalizam kao vid borbe za sopstveni boljitak. Ukoliko se ispostavi da većina građana spada u „tranzicione gubitnike”, onda su oni u stvari gubitnici netranzicije koji, prirodno, žele bilo kakvu promenu. Smene vlasti u demokratijama su normalne. Svejedno, bojim se da bi cena „katarze” naše evropske elite bila previsoka i da bi žrtvovala barem jednu celu generaciju.
Ne želim da zvučim predizborno patetično, ali ništa od ovoga se neće promeniti nabolje ukoliko ne počne da se sprovodi potpisani Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, posle čega bi moralo da usledi dobijanje statusa kandidata, čime bi Srbija ušla u zvaničan proces pregovaranja o članstvu. To je izuzetno bitno zbog toga što bi tada nastupio zvanični mehanizam kontrole i pritiska EU na Srbiju u pogledu sprovođenja zakona.

Nije baš zahvalno zalagati se za nekakav vid paternalizma nad sopstvenom državom, čak i sa optimističnom pretpostavkom da ćemo od ovog meseca imati jaku i stabilnu proevropsku vladu. Međutim, kao što je rekao veliki evropski političar i mislilac Vladimir Iljič Lenjin: „Poverenje je dobro, ali kontrola je bolja!”.

direktor Pravnog foruma