Hoće li Tramp podeliti Zapad

Kakve su posledice za Evropu posle najave Vašingtona da će SAD izaći iz sporazuma o eliminaciji raketa srednjeg i kratkog dometa iz Evrope? Ako je predsednik Rusije Vladimir Putin već najavio da će posle ove američke odluke, u slučaju sukoba, prva nastradati Evropa, mogu li Brisel, Berlin, Pariz i Varšava sebi da dozvole luksuz američkih unilateralnih poteza koji Evropu direktno stavljaju pod udar ruskih raketa?

Jer, pođimo redom. Ako su Amerikanci odlučili, a po svemu sudeći već jesu, da izađu iz tog sporazuma i da krenu u proizvodnju novih projektila srednjeg i kratkog dometa, sledeći je korak i njihovo raspoređivanje. S obzirom na domet i eventualne ciljeve tih novih američkih raketa, a ciljevi su u Rusiji, najbolje mesto raspoređivanja jeste Evropa. Istina, u Rumuniji i u Poljskoj već su instalirane američke rakete SM-3” iz sistema antibalističke odbrane, koje se za samo 30 minuta mogu zameniti ofanzivnim krstarećim projektilima s nuklearnim bojevim glavama srednjeg dometa, pošto se i jedne i druge rakete ispaljuju iz istih kontejnera-lansera. Upravo zbog tih američkih raketa u Poljskoj i u Rumuniji, Moskva je bila prisiljena da u oblasti Kalinjingrada i na Krimu rasporedi svoje projektile tipa is„kander”.

Dakle, Poljska i Rumunija već su baze američkih projektila srednjeg dometa kopnenog baziranja, čime je Vašington prekršio dva sporazuma, onog o ABM-u iz 1972. godine i sporazuma o eliminaciji raketa srednjeg i kratkog dometa iz 1987. Poljska i Rumunija svesno su pridonele tom kršenju sporazuma, ali Varšava i Bukurešt mogu da se brane da oni nisu potpisnici tih sporazuma i da ih u tom smislu ništa i ne obavezuje.

Gde će onda Amerikanci rasporediti te svoje nove projektile srednjeg i kratkog dometa koji će biti upereni na Rusiju? Moguće je da Rumunija i Poljska prime novi broj američkih raketa, čime bi te dve zemlje postale prava ba„rutana” Evrope. Rumunija i Poljska prednjače danas u rusofobiji, a i geografski po„krivaju” dva boka Rusije. Poljska bi mogla da primi i američke projektile kratkog dometa, jer oni mogu da se koriste protiv Belorusije, koja je u striktnom vojnom savezu s Rusijom.

Da li bi Nemačka, Češka, Slovačka, Danska i tri baltičke bivše sovjetske republike pristale da na njihovoj teritoriji budu raspoređene nove američke rakete kopnenog baziranja pitanje je koje će tek uzburkati javnost tih zemalja. Setimo se velikih antiraketnih protesta u Evropi početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada su Amerikanci dopremali u Evropu projektile „peršing-2” i krstareće rakete „tomahavk” koje su se lansirale s kamiona. Mogu li vladajuće partije u zemljama Evrope da opstanu na vlasti ako im Amerikanci nacrtaju prvu metu na njihovom čelu.         Nestankom Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta, Rusija je izgubila stratešku dubinu na zapadnom i jugozapadnom pravcu i sada su američke rakete srednjeg dometa, koje bi mogle biti stacionirane u Poljskoj, u Rumuniji, u Estoniji, Letoniji i Litvaniji, za Rusiju zapravo strateški projektili koji za najviše 15 minuta pogađaju skoro sve strateške ciljeve na prostorima Rusije.

Zato nije čudna izjava predsednika Putina da bi, posle izlaska SAD iz sporazuma o raketama srednjeg i kratkog dometa, Evropa mogla da bude prva meta ruskog nuklearnog udara. Pošto Amerikanci rakete srednjeg dometa već imaju na brodovima Šeste flote u Crnom moru i na ratnim brodovima koji krstare Baltikom. Rakete srednjeg dometa, vazduhoplovnu verziju„tomahavka”, Amerikanci imaju na strateškim bombarderima B-52”, B-1” i B-2”, a ti avioni sleću i već su sletali u države NATO-a. Doduše, vazduhoplovne i pomorske verzije raketa srednjeg i kratkog dometa nisu obuhvaćene sporazumom iz 1987. godine i to je bio tada veliki ustupak Moskve i velika greška Mihaila Gorbačova.

Dve godine posle potpisivanja sporazuma u Vašingtonu, u proleće 1989. godine, Britanci i Nemci razmenili su salve optužbi oko raketa kratkog dometa tipa„lens”. Naime, ti projektili imali su za NATO veliku važnost, jer su sa svojim dometom od 120 km, preciznošću od 150 do 400 metara (CEP), i nuklearnom bojevom glavom W-70 od jednog do 100 kilotona„pokrivali” onaj prostor gde bi se u slučaju eventualnog rata i vodila prva bitka u Evropi. A ta prva bitka je u strategijama i Rusa i Amerikanaca zapravo od presudne važnosti. Kada je u sve to nemačkog kancelara Helmuta Kola pokušala da uveri i britanska premijerka Margaret Tačer, on joj je odmah odgovorio „da projektili kratkog dometa ispod 500 km ionako ne mogu da dosegnu Veliku Britaniju, ali zato mogu da padaju po nemačkim glavama”. Kada je Margaret Tačer insistirala da je pitanje raketa kratkog i srednjeg dometa u Evropi ujedno i test savezničkog jedinstva, tadašnji Zapadni Nemci su to odbili pa je Kol na konferenciji za medije rekao „da SR Nemačka ne može ni od koga unutar NATO-a biti nadmašena u pouzdanosti kao saveznik”. Ne treba zaboraviti da je upravo SR Nemačka još krajem sedamdesetih godina prošlog veka prva zagovarala postavljanje novih američkih raketa „peršing-2” i krstarećih „tomahavka” u Evropi kao odgovor na sovjetske rakete srednjeg dometa SS-20”. Posle je u Moskvi na vlast došao Mihail Gorbačov, koji je plenio Zapad svojim mirovnim ponudama.

Kako će sada reagovati Evropa, hoće li najnoviji američki potez podeliti saveznike unutar NATO-a? Da li, na neki način, Vašington odlukom da izađe iz sporazuma iz 1987. godine čini određeni politički poklon Moskvi? Jer, ako američki saveznici odbiju da prime nove rakete srednjeg i kratkog dometa na svojim teritorijama, onda je to početak kraja NATO-a. Još ako uz to ide i jačanje evropskog odbrambenog identiteta, pa možda i oslanjanje na francuski„nuklearni kišobran”, koji nije obuhvaćen bilo kakvim sporazumima i limitima, eto radosti za Moskvu.

Amerikanci su godinama optuživali svoje saveznike da su SAD uvek bile onaj partner koji je morao da razmišlja o strategiji uopšte, a smatrali su Evropljane go„milom kratkovidih provincijalaca, koji su dovoljno pametni da slušaju ono što im se govori”. Danas, kada EU priča o vojnom osamostaljivanju, Vašington planira da toj istoj EU„uvali” rakete koje su za Rusiju strateška opasnost. Da li taj potez SAD može dovesti do još većih neslaganja s obe strane Atlantika? Šta bi za Nemce značile te nove američke rakete u situaciji kada grade s Rusima „Severni tok 2”. Ekonomija ili nova militarizacija EU?

Alteranative? Evropska unija je u vojnom pogledu samostalna i sigurna bez sopstvenih nuklearnih snaga? Francuzi neće pristati da se liše svojih „Fors d’frap”. Vojna snaga EU za sada je bez NATO-a i Amerikanaca, zapravo, minorna. Kroz NATO Vašington kontroliše EU. Nezavisna evropska odbrana moguća je kroz britansko-francusku nuklearnu vojnu saradnju ili kroz francusko-nemačke integracije na planu bezbednosti. To bi bila nekakva nova „vojna personalnost” EU, samo je problem što London izlazi iz EU i što će Britanci uvek uraditi ono što im Vašington naredi.

Gde je u svemu tome Srbija? Sada se pokazuje sva dobit naše neutralne vojne pozicije, nama niko ne može „uvaljivati” rakete s nuklearnim bojevim glavama pod ovim ili onim izgovorom. Naravno, pošto smo i mi u Evropi, a ne u svemiru, treba budno paziti na sve što se oko nas događa. Jer u neke susedne zemlje taktičko nuklearno oružje može da stigne i bez znanja javnosti tih zemalja. Setimo se kako se u Italiji godinama nije znalo da je u NATO bazama u Italiji nuklearno oružje odavno prisutno.

Konačno, možda će Donald Tramp uspeti u onome što nisu svi njegovi prethodnici: podeliće Zapad!