Hilari se ne predaje

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 7.maja–Maratonska trka demokratskih pretendenata za predsednika SAD dogurala je do paradoksa – da je gotovo završena a da gubitnik predlaže da se vrpca na cilju pomeri pa da utrkivanje dobije novi smisao. Barak Obama je, naime, povećao vođstvo tako da je praktično nedostižan, ali Hilari Klinton traži da se promene pravila kako bi opstala u igri.

Nije li došao trenutak da se Hilari preda – pitanje je koje se sada postavlja kao ključno, posle jučerašnjeg izjašnjavanja birača u Severnoj Karolini i Indijani. Njene šanse da stigne Obamu po broju delegata i glasova građana ostaju u domenu teorije – smatraju poznavaoci i sugerišu da prizna poraz i zaustavi rastakanja unutar Demokratske partije i njenih simpatizera a koja „navode vodu na vodenicu” republikanskog predsedničkog kandidata Džona Mekejna.

Molba za novčanu pomoć

Iako je juče u mnogoljudnijoj Severnoj Karolini izgubila neočekivano ubedljivo (sa 14 odsto razlike) a među malobrojnijim biračima Indijane tesno pobedila (za dva procenta), čime je dodatno zaostala za konkurentom, ona se nije libila da izjavi kako sada „punom brzinom” hita ka Beloj kući. Odbila je, tako, da prizna da je takoreći bez izgleda za pobedu i odbacila pozive da odustane od daljeg nadmetanja.

Istovremeno je otvoreno, u početnom delu govora pristalicama, sinoć zatražila da joj hitno uplate dodatne novčane priloge, uz tvrdnju da bi trijumfa još mogla da se domogne ako se zaračunaju glasovi iz Floride i Mičigena. Oba ta njena apela zahtevaju „prevrate” u običajima i normama.

Novac, po pravilu, ovde više pritiče onima koji napreduju a ne onima ( kao što je ona) koji zaostaju. Zatečena u finansijskom škripcu, Hilari je opet svojoj kampanji pozajmila sopstveni novac – uz prethodnih pet sada još 6,4 miliona dolara…

Zahtev za uračunavanje glasova iz Floride i Mičigena nije ništa manje komplikovan. Rukovodstvo stranke je, zbog prekršaja utvrđenih termina izbora, diskvalifikovalo svoje ogranke u te dve savezne države, pa u njima nisu održana regularna izjašnjavanja. Tamo je ipak došlo do „improvizovanih” glasanja (u Mičigenu Obama nije bio ni na listi, a na Floridi nije vodio kampanju) čije rezultate, njoj u prilog, Klintonova tretira kao svoje „realne pobede”.

O njenoj inicijativi da se prizna nedozvoljeno treba da 31. maja odluči stranački statutarni komitet. Od 30 članova tog tela, kako računa „Los Anđeles tajms”, 13 se ranije oglasilo u prilog izboru Klintonove, osam podržava Obamu, dok je devetoro neopredeljeno.

Očigledna je, pri tom, namera Klintonove da trku – preuredi, jer, prema važećim pravilima, gubi. Nastoji da nadmetanje protegne tako da za konačni ishod bude potrebno osvajanje 2.209 (sa dodacima iz Floride i Mičigena) umesto utvrđenog broja od 2.025 delegatskih mandata (čijem je dostizanju Obama na pragu), koji zvanično proglašavaju pobednika, predsedničkog kandidata, na stranačkoj konvenciji krajem avgusta.

Eventualna promena pravila produbila bi rascepe u Demokratskoj partiji i dovela do drame u kojoj bi možda odlučujuću reč imali „superdelegati” (kongresmeni, guverneri i ostali po funkciji delegirani političari). Ulažu se napori da se takva arbitriranja izbegnu, kako se ne bi potkopavao demokratski proces koji je dosad zapaženo povećao aktivnost masa, ali Hilari kao da ne preza od izazivanja novih rascepa, koji u poslednje vreme dižu rejting – Mekejnu.

Na kocki su, čini se, dve ključne stvari. Prvo – da li su demokrati spremni da se odreknu višegodišnje dominacije Klintonovih (Bila Klintona i njegove ekipe) u stranci. Drugo – da li će u unutrašnjim trvenjima demokrate propustiti šansu da se opet domognu kormila u Beloj kući. Pobedi li na kraju Mekejn, posle niza neuspeha njegovog republikanca Džordža Buša, to će biti manje njegovom a više zaslugom zavađenih demokrata.

Danas u Vašingtonu Hilari se sastaje sa svojim „superdelegatima” i potencijalnim donatorima kampanje. Moli, kažu, za „učvršćivanje podrške”.

Poziv na jedinstvo

Iz njenog štaba najavljuju da bi joj u prilog mogla da idu i „mogućna iznenađenja”. Ali, njih je već bilo napretek – podsećaju hroničari. Obamu nije, pri tom, zaustavilo ni kontraproduktivno delovanje njegovog bivšeg sveštenika, dok Klintonovu jeste – niz njenih ličnih „omaški”, među kojima i izmišljanje snajperske pucnjave prilikom dolaska u Bosnu 1996.

Sinoć se Obama pristalicama obratio kao – stranački pobednik, iako nije pomenuo trijumf. Pozvao je na očuvanje partijskih redova i na postizanje nacionalnog jedinstva u naporima da se bitno promeni sadašnji kurs Vašingtona, koji većina anketiranih građana smatra pogrešnim. Amerika, poručio je, može da bude bolja nego što jeste, da se vrati perspektivama u kojima je i on prosperirao, dostigavši sadašnje visine iako je startovao s vrlo niske socijalne pozicije.

Njegov duel s Klintonovom izazvao je, u međuvremenu, duboka preispitivanja u američkom društvu, od rasnih do polnih pripadnosti – on bi bio prvi crnac, a ona prva žena – na čelu SAD. Mekejn bi, pak, bio najstariji (72 godine) predsednik u prvom mandatu.

Na taj sticaj originalnosti, Obama dodaje još jednu osobenost – odstupanje od već viđenog. Za Mekejna se kaže da bi predstavljao „treći mandat” Bušove politike a za Hilari da bi bila „treći mandat” njenog supruga Bila. On, Obama, nudi – premijeru, protiv repriza.