Povratak patriotizma

Danas je poslednji dan kampanje. Sreća. Jer, ko zna gde bi nas odveo predizborni rat za sezonu 2008-2012. godinu da je potrajao još koji dan. Čak su i Tadić i Koštunica, koji su poznati kao odmereni političari, posle potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, počeli u retorici da koriste tešku artiljeriju, kao što su to kroz celu kampanju činili njihovi partijski vojnici.  

Koštunica je posredno optužio Tadića za antidržavno i protivustavno delovanje, a zatim i za pristanak na „falsifikovani” i „lažni” SSP, pa i za „pristanak na nezavisno Kosovo”. Tadić je uzvratio paljbu rekavši da Koštunica „govori neistine” o Sporazumu, da „obmanjuje građane”, deli ih na patriote i izdajnike, „unosi jezik mržnje” u svoju politiku, a „zlu krv” u narod.

Predsednik i premijer rade isto – osporavaju jedan drugog, diskvalifikuju politiku jedan drugom, koristeći sve ubojitije reči kako se dan izbora bliži. I sve optužbe koje međusobno razmenjuju na kraju se svode na priču o patriotama i izdajnicima. Birač koji se koleba između Kosova i Evrope je sluđen. Kad Koštunica kaže da je SSP falsifikat, znači li to da su Solana i Tadić u dokumentu nešto menjali, a sada to kriju od javnosti? Kad Tadić kaže da premijer govori neistine, da li to znači da je Koštunica ordinarni lažov?

A reč je samo o tome da su se Tadić i Koštunica politički razišli – i po pitanju Kosova i po pitanju Evrope. Za jednog je vrhunski patriotizam potpisati SSP upravo sada, a za drugog – ne potpisati baš sada. Pa, ne priznajući jedan drugom pravo na politički stav koji je drugačiji, proglašavaju ga lažnim i izdajničkim. Koštunica ne tvrdi da je sporazum bukvalno falsifikovan: zbog toga što je većina država EU priznala Kosovo, za njega je „falsifikovan” čak i onaj sporazum koji je on lično protekle četiri godine ugovarao sa Evropom, jer su okolnosti pod kojim je potpisan promenile njegov smisao. A kada Tadić kaže da premijer obmanjuje javnost, on zapravo ističe prednosti sopstvenog tumačenja sporazuma sa Evropom koje smatra ontološki superiornim.  

Svejedno, nešto se dobro desilo u ovoj kampanji: počela je rehabilitacija rodoljublja u srpskoj politici. Patriotizam je kod nas uglavnom korišćen u podsmešljivom značenju i pripisivan nazadnim snagama, zbog svih nedela koja su devedesetih godina prošlog veka činili oni koji su sebe nazivali „srpskim patriotama”. I Božidar Đelić je u Luksemburgu osetio potrebu da potpisivanje Sporazuma objasni rečima: „Ja sam srpski patriota”. To bi mogao biti znak da postajemo normalna zemlja. U zapadnim demokratijama, poput Amerike, kandidati se prosto otimaju za status najvećeg patriote u izbornoj trci. Barak Obama morao je, na primer, nedavno da se pravda javnosti zašto, poput drugih kandidata, na reveru ne nosi značku sa američkom zastavom.