Nepristojan zahtev

Nemačka traži od Srbije da prizna tzv. Kosovo da bi ušla u EU. Takav stav, prvi put eksplicitno izrečen, preneo je srpskim zvaničnicima poslanik Peter Bajer, član stranke kancelarke Merkel! Mada neki domaći političari relativizuju ovakav zahtev, ocenama da je reč o poslaniku, a ne zvaničnom Berlinu, istina je nažalost, drugačija: Bajer pripada grupi najpouzdanijih saradnika i prijatelja Angele Merkel. A to daje posebnu težinu. Poslanik govori ono što je stav kancelarke. Iz Berlina su do sada stizale poruke o pravno obavezujućem sporazumu između Beograda i Prištine. Ni direktno, ni indirektno se nije pominjalo priznanje. Očigledno je da je došlo do zaokreta Nemačke prema ovom pitanju i zaoštravanja do najvišeg nivoa. Niko do sada nije tako grubo i otvoreno zahtevao: „Dajte Kosovo da bi ste ušli u EU”. Ta ponuda Srbiji, ne samo da je u veoma gustoj magli, gotovo je imaginarna, već je i bezobrazna i drska. Gađa u naše osnovne državne i nacionalne interese, svodeći ih na nivo najprizemnijeg trgovanja.

O proširenju EU poslednjih meseci često se govori. Ona Junkerova 2025. godina se do te mere rasplinula da više ne postoji. Zamenili su je jasni glasovi iz EU da od novog članstva nema ništa, jer EU ima preče probleme. To što nam neki, poput Mogerinijeve, Mekalistera, Hana i drugih, poručuju da „od nas sve zavisi”, ili da je „lopta u našem dvorištu”, brišući 2025. godinu kao rok za prijem Srbije u EU i pretvarajući je u „okvirnu”, u stvari je poruka da ćemo se i te kako načekati dok uđemo u taj, kako oni sami sebe nazivaju – „uzvišeni klub”. A to će se objašnjavati raznoraznim mantrama o ljudskim pravima, medijima, korupciji i sličnim stvarima koje kao pitanje za diskusiju i raspravu postoje u svim zemljama EU, a da ne pominjemo neke koje su preko noći postale njen deo.

Dakle, ta „šargarepa” koju nam Nemačka, kroz poruku poslanika Bundestaga nudi u zamenu za davanje svoje teritorije, svojih resursa (prirodnih, ljudskih, kulturnih, verskih), tzv. državi Kosovo, imaginarna je, ona jednostavno ne postoji. Jer, tektonski potresi u EU su sve izraženiji. Stižu iz Italije, Španije, Mađarske, Poljske. Da ne pominjemo Veliku Britaniju. EU, zapravo, ne zna koliko će trajati ovakva kakva je, i da li je već sada to što u aktima o osnivanju postoji zapisano. U strahu je i od izbora koji slede iduće godine. U Nemačkoj jačaju druge snage koje ozbiljno tresu vladajuću koaliciju. Zato je nepristojan zahtev i „ponuda” koju je prosledio poslanik Bajer.

Činjenica je, međutim, da se sve brže menjaju stavovi zvaničnog Berlina, ali i Zapada u celini, u zavisnosti od njihovih geopolitičkih, ekonomskih i drugih interesa. Tražeći od nas da priznamo tzv. Kosovo, ta predvodnica EU poništava značaj Briselskih dogovora. Zašto smo se zamajavali u pet i nešto više godina kada, umesto pregovora, dijaloga, Srbija se stavlja u poziciju svršenog čina. Njena želja za kompromisom se ignoriše, a ovakvim stavom se daje vetar u leđa Prištini. Pa o čemu onda da razgovaraju zvaničnici Srbije i Prištine?

Da li smo to očekivali od našeg velikog prijatelja u koga se zaklinju iz državnog vrha ? Sigurno da nismo. Ali, sada ostaje pitanje: jesmo li spremni da udovoljimo zahtevima Berlina, ovako brutalno formulisanim? Narod svakako nije za to.

Dragiša Petrović,
novinar, Kragujevac