Kako je Kule postao Izraelac

Čim dani okračaju za radosti i veselja, noći se oduže k`o godina za sve one rastanke i neumitne odlaske.

Kuletu se to desilo u njegovim najboljim godinama kada je bio prinuđen da se podvrgne lečenju, pod Šmulikovom pretnjom jer će u protivnom ostati i bez posla. Stan, koje je taman sredio po svom, već je izgubio. Uzela mu ga banka zbog neotplaćivanja kredita.

Ostalo je samo pitanje koliko će još godina otplaćivati kamate na kredit za koji mu je firma u kojoj je radio garantovala. Svima, osim njemu, već tada je bilo jasno da Kule, onaj „svemogući” Tata, nepovratno tone u propast, te da ovaj put više nikakvo čudo neće moći da ga iz toga isčupa.

Alkohol ga je skroz uništio. Njegova bezgranična strast prema čašici, samo je dokaz da su sve velike, a posebno pogrešne ljubavi, zapravo, tragične.

Gazda Šmulik imao je svoju računicu; koliko god da još iščupa iz tog „ludog Jugoslovena”, a zapravo Srbina iz Srema, biće mu korisniji od pola smene svih ostalih u njegovoj izraelskoj firmi u kojoj je Kule radio od samog početka. Vredni Sremac je uistinu imao „zlatne ruke”, znao je posao i za njega nije postojao nerešiv problem.

Istina, nosio se dugo, sasvim dobro i sa alkoholom. I to od malih nogu. Kao niko drugi proživeo je život u bunilu kojeg se nikada nije odricao, tvrdoglavo verujući da ne postoji niko na svetu od njegovih Sremaca koji je proćerdao više para od njega, častio više sveta od njega, ljubio više kurvi od njega, ostavljao veću napojnicu taksistima i konobarima od njega, i manje spavao od njega...

„Idi, begaj bre. Živelo se, bre. Opravi Tata novce, pa u život. Tamo u onaj `otel na obali mora, kako `no beše, Seraton, Šeraton, tako nekako, naručim viski, a konobarica lepa, samo tako. Da platim, a ona nosi neko blokče, sa ceduljče unutri. Kol`ko je, Seko, pitam po hebrejski, a ona veli še`set šekeli", a ja joj stavim dvesta i kažem ne treba kusur. A ona samo gledi. Idi, begaj bre...”

Od početka osamdesetih minulog veka, Izrael se na volšeban način posebno otvorio šabačkim Romima i Slovacima iz okoline Novog Sada, i oni su dobar ugled jugoslovenskih radnika odbranili i u ovoj, za to vreme dosta nepoznatoj, zemlji.

Nekom greškom tako se i Kuletu otvore karte i on se obreo u jevrejskoj državi, baš u Tel Avivu prvi put je smočio noge u Mediteransko more, a sa prvom izraelskom platom sremske bircuze sa šarenim stolnjacima zaboravio je u „Hiltonu” i na telavivskim plažama.

Gospodin Šmulik je odmah shvatio da u sposobnom i vrlo inteligentnom Kuletu ima „curicu za sve” i preko svojih veza je, kao već ugledan izraelski biznismen, Kuletu obezbedio radnu dozvolu, legalizujući tako njegov boravak u državi strogo kontrolisanih migracija. Svi drugi Jugovići su u to vreme bežali od policije „kao đavo od krsta”, a oni koji se nisu sklonili na vreme privođeni su i policiju, i prvim avionom deportovani kući.

Kule je tih godina postao „Tata” za sve novodošle iz sve klimavije Juge. Svima je bio prva pomoć, vodič za posao i glavni centar za informacije. Preuzimao je  primat čak i od ugledne gospođe Ofek, Srpkinje jevrejskog porekla, udovice bogatog Izraelca tragično nastradalog u saobraćajnoj nesreći u Južnoj Americi. Mnogi Srbi su tih godina svoju poslednju priliku tražili baš u Izraelu, ali tek po saznanju da postoji Tata koji tamo može da sredi sve...

A kada su ispucane sve mogućnosti za produžavanje njegove radne vize, Kule je izvjesnoj gospođi Ester, čijoj se eleganciji, ženstvenosti, pa čak i ljepoti nema šta prigovoriti dok sjedi, uz brdo poklona platio u kešu i dvije hiljade dolara da se, „može i bez bračnih obaveza”, uda za njega. Da mu sredi izraelske „papire” i da se poslije svega razvedu o njegovom trošku. Da to proslave u najboljem telavivskom hotelu u kojem nikome od gospodske klijentele za oko ne zapinje njena dosta kraća desna noga... I bi tako.

Kule je tako postao „pravi” Izraelac, a svi oni kojima je svih godina nekako pomagao, hteli ne hteli, moradoše da se vraćaju svojim kućama u Srbiju, jer izraelska država više nije htela da se preganja sa ilegalnom radnom snagom. Sa svih strana sveta, a najviše iz Sovjetskog Saveza i iz Afrike, tih godina su useljavani Jevreji u svoju prapostojbinu. U svemu tome trebalo je napraviti nekog reda...

Kule je na kraju, kad nikoga u Izraelu više nije zanimalo šta on može i ume, ostao sam sa svojim pićem. Sve češće je izostajao s posla, a i kada se pojavljivao u dvolitri „koka kole”, koju je uvek u svoje noćne smene unosio, obavezno je bila zamaskirana i litra konjaka. Retki preostali prijatelji, a to su bili uglavnom oni koji su se još uvek za nešto mogli ogrebati kod njega, uzalud su ga upozoravali da pije previše „koka kole” i da ništa ne jede, te da to uopšte nije dobro za njegovo zdravlje. A Kule je sve pijaniji izlazio iz smene u novi dan, da ga tako mrtav od naporne noći prespava u svom praznom i sve prljavijem i neurednijem stanu.

Kada su ga u firmi, za koju je dao svoje najbolje godine, bezbroj prekovremenih  sati, skinuli sa liste radnika na koje računaju i, nakon desetak dana nedolaženja na posao, skroz i zaboravili, kada više nije imao para ni za konjak, kod kuće je štedio na „koka koli”, poslednjom snagom je nazvao gospodina Šmulika i rekao mu da je bolestan.

Istoga dana je u firmi odlučeno da Kuletu ponude lečenje i posao u novoj Šmulikovoj fabrici na severu, koju je gazda kupio u graničnom delu, tamo gde su porezi i drugi troškovi daleko manji nego u ostatku države, zbog stalne opasnosti od ne baš prijateljski raspoloženih Arapa.

Kule je još deset godina otplaćivao kamate na kredit uložen u stan, bez kojeg je ostao (Šmulik ga na kraju otkupio na licitaciji), iako je zbog doslednosti da uvede reda i discipline (po čemu je najviše i stekao slavu kod Šmulika, dok je radio kako treba), među nepopravljivim i aljkavim Rusima u novoj firmi, dobio  - otkaz.

Zaposlio se na nekom dugom mestu, još uvek ima zlatne ruke, i zauvek je ostao na severu, tamo gde nigde nema nekog od naših ljudi...

Aleksa Blagojević, Tel Aviv