Robot i tenk na Dunavu

Na ovogodišnjem festivalu Klangwolke koji se održava jednom godišnje, u septembru, na fantastičnoj sceni na obali Dunava dugačkoj čak jedan kilometar, proteklog septembra pored svetski poznate pozorišne kuće Fura del Bauš iz Barselone, pred oko 120.000 posetilaca predstavljene su i skulpture – objekti našeg umetnika Mihaela Milunovića. Specijalno za ovu priliku kreirani su monumentalni Tenk, Robot i Ptica.

– Direktor Fure del Bauš Karlus Padrisa veliki je ljubitelj umetnosti i blizak prijatelj kolekcionara i vlasnika Muzeja/Kolekcije Solo iz Madrida, koji imaju više mojih dela u stalnoj postavci, pored dela Nea Rauha, Tila Baumgartela, Gotfrida Helnvajna. Kada je prilikom otvaranja ove kolekcije video moje radove, zaljubio se u svet koji je u njima pronašao i zamolio je vlasnika muzeja da kontaktira sa mnom i predloži mi saradnju. Dakle, sreli smo se preko mojih „ambasadora” – mojih dela. Naš prvi pravi susret usledio je nekoliko nedelja kasnije u sedištu Fure u Barseloni. Do tada sam mislio da je veći deo mojih skulpturalnih zamisli neizvodljiv, ali sam shvatio da je Karlus veći kreativni „ludak” od mene i da je moje zamisli čak hteo da proširi! Zbog njega i mene direktor produkcije je čupao kosu –priča nam Mihael Milunović.

Klangwolke ima karakter spektakla i jedna je od tri glavne godišnje kulturne manifestacije koje se održavaju u Lincu, pored Festivala „Ars elektronika” (festival elektronske umetnosti) i Bruknerfesta (festival klasične muzike po istoimenom kompozitoru iz Linca Antonu Brukneru).

Na Dunavu se kao deo spektakla pojavio monumentalni tenk iz koga je u jednom trenutku izašao robot.

– Ceo projekat se zvao MIR – Tradicija – Revolucija (PAX – Tradition – Revolution). Tenk je simbolički nešto kao Višnu, iz poznatog epa Bhagavad Gite, „uništavalac svetova”, ali istovremeno iz razorenog tla „starog” ili „tradicionalnog”, iz istorijskog humusa, niknuće nove vrednosti i novi entiteti. Robot koji izvire iz tenka je parabola tehnološkog skoka koji se ostvaruje kroz svetske konflikte i objedinjuje i prošlost, ali i trenutak koji nas očekuje – svet veštačke, robotizovane inteligencije, koji sa sobom nosi svoja etička, ekonomska i civilizacijska pitanja.

Unutrašnjost tenka i robota je u potpunosti izgrađena od metalne strukture, koja je u slučaju robota potpuno mobilna, i sa spoljašnje strane su prekriveni scenografski oslikanim platnima. Radi se o zaista velikim zahvatima, budući da je samo robot visok 15 metara. Kompletnu produkciju završile su radionice Fure del Bauš u Đironi u Španiji i zatim prenete u Linc – objašnjava umetnik.

Treće delo, Ptica, po strukturi je veličine manjeg aviona sa rasponom krila od 12 metara, kompletno sastavljenom od čeličnih cevi koje su prekrivene specijalnom led rasvetom. Pticu pokreće plesačica koja se nalazi unutar ptice! Sudeći po snimcima bio je nestvaran prizor gledati je kako lebdi osvetljena u polutami iznad Dunava na oko 40 metara visine.

– Ptica je, naravno, mnogo toga; čežnja za slobodom, pravac ka višim ciljevima, vesnik mira, biće blisko božanstvima – kaže umetnik.

Plesači trupe Fura del Bauš izveli su gotovo akrobatske
tačke lebdeći iznad vode. Zanimljivo je da je u jednoj od tačaka bila angažovana i osoba u invalidskim kolicima. Fura del Bauš je pozorišna trupa koja je poznata i bitefovskoj publici.
– Karlus Padrisa često koristi velike plesačke i akrobatske celine u svojim scenskim performansima što je i ovde bio slučaj sa celinom „Human Network” – Ljudska mreža, gde je više od četrdeset igrača visilo zakačeno na „strunama”, čeličnim kablovima i izvodilo koreografiju. Ljudska mreža zapravo govori o humanoj povezanosti, van uvreženog termina socijalna mreža. Govori o pravom iskonskom ljudskom kontaktu i vrednostima, kao i solidarnosti i požrtvovanosti koji su osnovni atributi jednog takvog tkanja. U ovom izvođenju bila je uključena i jedna plesačica, inače invalid, sa smanjenom pokretljivošću, koja je bila fantastična i učinila ovu sliku još moćnijom – priča Mihael Milunović.

Sva dela našeg umetnika produkcijski su nastala u saradnji sa kompanijom Fura del Bauš, imaju dugotrajni život i biće u skoroj budućnosti deo nekog novog spektakla, moguće je i na nekom drugom kontinentu. Ukoliko se budu stekli uslovi – koncepcijski, budžetski, Fura del Bauš bi opet mogla da dođe u Beograd i prikaže se u punom svetlu, zajedno sa monumentalnim skulpturama Mihaela Milunovića.

Imamo i Dunav i Savu, imamo publiku. Za početak je potrebna bar dobra volja.