Piscima nema ko da piše

Pisci, idite kući, zavapio je na „Fejsbuku” jedan pesnik tokom trajanja 63. Beogradskog sajma knjiga, reagujući na sve ono što je pratilo ovu manifestaciju. Pesnik se svakodnevno oglašavao na „Fejsbuku”, ostavljajući komentare poput „Nekada je bio Sajam knjiga, sada je uglavnom sajam”, „Radost čitanja, a nešto mi deluje tužno”, „Nekada su deca dolazila na sajam da vide pisce, a danas gledaju tragikomične cirkusante”...

Nije, naravno, ni na sajmu bilo sve loše. I ove godine je bilo dobrih knjiga, izlagali su ozbiljni izdavači, čak je i poraslo interesovanje za akademsko štivo, ali, s druge strane, kao što reče izdavač Zoran Hamović (Klio) ova manifestacija se „guši u sramnom obilju kojim se diči čitava ’kultura’”. Nevidljiva opasnost za Beogradski sajam knjiga, kao i za celokupnu kulturu, po njemu, jeste „prodiranje i bahato podržavanje banalnosti i prostaštva koje se kao vlaga uvlači sa svih strana i postaje noseći kulturni tok”.

Čak i ako pođemo od najbanalnijih stvari, shvatićemo da su u pravu oni koji izražavaju negodovanje zbog pravca u kome ide Sajam knjiga, jer su nam se i ove godine, čim bismo prošli ulaznu rampu i pošli prema Hali jedan, s velikih bilborda smešile estradne ličnosti koje su napisale knjigu. Voditeljkama i pevačicama niko ne može da zabrani da napišu knjigu, niti izdavačima da ih štampaju, ali one nikako ne mogu biti glavni protagonisti ovakve manifestacije. Ti prvi bilbordi bi, po koncepciji, morali da budu posvećeni piscima, i to onim najboljim, ali, na nesreću, Odbor Sajma knjiga nema uticaja na to ko će biti na bilbordu. O tome odlučuje generalno sajam kao institucija, a presuđuje isključivo novac, potvrdio nam je i predsednik tog odbora Zoran Avramović.

Nažalost, bilbordi su i najbezazleniji problem ove manifestacije, koja je, kao što je primetio izdavač Gojko Božović (Arhipelag), suviše važna da bi postala još jedno mesto zabave ili još jedna pozornica popularnih i populističkih javnih ličnosti. Takvih pozornica već ima previše. Koncept Sajma knjiga poslednjih godina je potpuno pogrešan i sve manje ide u korist knjige, kulture i profesionalnog izdavaštva, smatra on. S druge strane, predsednik sajamskog odbora kaže da se broj posetilaca sajma povećava i da su svi izdavači zadovoljni prodajom.

Ove godine, negodovanje je naročito izazvala učesnica rijaliti programa koja je na sajmu predstavila svoju biografiju, a deca masovno čekala u redu da im se na to potpiše. Ovo je izazvalo bezbroj viceva na društvenim mrežama, kao i istinskih zgražanja i protesta, uz lavinu komentara ionako ostrašćenih korisnika koji jedva čekaju ovako nešto da bi raspalili po svemu što ne valja u našem društvu. Ovaj put su dobili odličan povod za tu paljbu. Starlete potpisuju knjige, piscima nema ko da piše! Bilo je još raznih reakcija, uključujući i to da su neki izdavači, na čijim štandovima su se deca raspitivala gde mogu da nađu pomenutu rijaliti autorku, namerno pokazivali pogrešan smer, smatrajući i to svojim doprinosom knjizi i kulturi.

Treba, doduše, istaći mali pomak nabolje, jer je dotična promovisala svoju biografiju u Hali četiri, pa tako nije ometan red u Hali jedan, u kojoj je izlagala većina ozbiljnih izdavača, kao pre par godina kada je upravo u Hali jedan napravljena opšta pometnja zbog blogerke koja je tu predstavljala svoju knjigu, zbog čega niko nije mogao da mrdne ni levo ni desno, a kamoli da priđe željenom štandu. Ipak, mnogi će reći da bi jedini pomak bio ne uključiti uopšte promocije takvih „knjiga” u program, ali Avramović kaže da odbor ne može da bude odgovoran za ono što se promoviše na sajmu jer mnogi izdavači, želeći da zarade, izdaju trivijalnu literaturu.

Burna negodovanja izazvao je i nastup Vojislava Šešelja na štandu njegovog izdavača (Velika Srbija), koji je okarakterisan kao zloupotreba dece u političke svrhe jer se, kako su preneli mediji, obratio deci rečima: „’Ajde, jeste vi četnici?” Zoran Hamović je razočaran što su mladi, čak i u pratnji nastavnika, češće zastajali na štandu „Velike Srbije” i tamo gde se promovišu tekovine rijalitija. U tom smislu pisac Vladimir Arsenijević smatra da ne treba da menjamo sajam, nego društvo jer tek kad bi se promenile okolnosti i energije u našem društvu, to bi se reflektovalo i na stanje na Sajmu knjiga.

Ima i zamerki na to što i pisci moraju da plaćaju kartu za Sajam knjiga, kao i na datum održavanja ove manifestacije, čiji termin je tradicionalno poslednja nedelja u oktobru, kada je budžet domaćinstava već pri kraju. Ali zgusnutost kulturnih događaja u Beogradu u jesen, kao i raspored svetskih sajmova (Sajam knjiga u Frankfurtu je sredinom oktobra – ove godine bio od 10. do 14) diktira i termin. Zoran Avramović kaže da, pošto ističe mandat sajamskom odboru čiji je on predsednik, oni mogu dostaviti predlog sledećem odboru da se manifestacija pomeri za početak meseca, recimo novembra.

Vreme je da se postavi pitanje kakav nam je Sajam knjiga potreban, da se uvaži mišljenje svih, bez ostrašćenosti i preterivanja. Nedopustivo bi bilo potencijal koji ima ova manifestacija usmeriti u pogrešnom pravcu. Izdavači se slažu da Beogradski sajam knjiga ima i važne ljude, i važne resurse, i važnu istoriju, i širok uticaj. Pustiti sve to niz populističku bujicu koja nadire, bio bi greh. Štetu da i ne pominjemo.