Svedok vremena

Jedan od najvažnijih domaćih rok novinara Petar – Peca Popović nedavno se oglasio knjigom „Rokopisi”, zbirkom tekstova koji prate njegovu karijeru dugu četiri decenije. Koliko je cenjen, govori činjenica da smo razgovor u prijatnom gradskom ambijentu nekoliko puta prekidali kako bi se Popović pozdravio i ispričao sa ljudima koji su mu prilazili.

Vaša knjiga „Rokopisi” našla se u prodaji krajem prošlog meseca. Kako ste došli na ideju da je napišete i šta se krije unutar njenih korica?

Nisam planirao da pišem knjigu. To je incident u mom životu. U njoj se nalazi zbirka tekstova napisanih od 1969. do jednog teksta koji sam dopisao 2007. U stvari, to je jedno putovanje kroz vreme srpske, beogradske i jugoslovenske generacije koja se uključila u svetsku muziku tokom šezdesetih. Kroz priče u knjizi pokušao sam da pohvatam sve strahove, nade, iluzije i snove generacije kojoj sam pripadao. Ne verujem da sam uspeo, ali sam pošteno pokušao.

Nikad sebe nisam zamišljao kao pisca. Kada pišeš za novine, to važi od danas do sutra. Knjige se pamte.

Čini se da, i kod nas i u svetu, muzika danas nije ono što je nekad bila...?

Promenom sveta došlo je i do promene načina života, muzike, potrošača... To je sada sve drugačije. Danas pričamo o proizvođačima i potrošačima, a nekad su to bili ljudi koji sviraju i oni koji vole da ih slušaju. Ono što je zajedničko za oba vremena je pesma. Ako nemaš pesmu, nemaš ni razloga da izađeš na binu. Kod nas, na primer, ima puno karijera bez pesme. Još je veća tragedija kad neko ima pesmu koju niko nije čuo.

Generalno, mi imamo taj problem s identifikacijom kvaliteta. U svetu se industrija zabave bavi eksploatacijom talenata i tamo postoje ljudi s velikim ušima i širomotvorenim očima koji pokušavaju da nađu te talentovane ljude. Kod nas toga nema, i karijere zavise od toga koliko si spreman da se poniziš pred izdavačem, nebitno da li je to tvoja prva ili stota ploča.

Za Vas važi da ste svojim angažmanom na domaćoj sceni direktno uticali na karijere mnogih danas poznatih sastava. Kaže se da ste bili njihova pokretačka snaga. Kakvo je Vaš mišljenje?

Ne, nije bilo tako. Ja sam samo imao sreću da budem blizu kada su te karijere tražile da se prepoznaju. Tad sam radio u Radio Beogradu i bio uključen u snimanje pesama novih grupa u „Studiju 6”. Od 1968. i osnivanja „Korni grupe” vuče se taj trag.

U prvoj polovini sedamdesetih tu su bili „Dogovor iz 1804.” u kome je svirao Robert Nemeček, „Ju grupa”, „Opus” čiji je član bio Dragan Velikić, Josipa Lisac, „Bijelo dugme”... Kasnije sam imao sreću da budem blizu prvih Balaševićevih snimaka, „Atomskog skloništa”, „Azre”, „Riblje čorbe”... Bora dugo nije govorio sa mnom zato što je mislio da sam ja nagovorio Bajagu da krene u solo karijeru, a ja sam samo čuo njegove prve snimke i organizovao mu solo koncert.

Loša iz Sarajeva mi se učinio zanimljiv kad je došao u Beograd, Điboni u svojoj knjizi piše da sam ga bukvalno s ulice pokupio, onda Rambo, K2, „Montenigers”, Vudu Popaj...

Oni bi uspeli i bez mene, ne mislim da je moja uloga bila nešto važna, sve su to odreda talentovani ljudi. To se ne radi za pare, to ti je dužnost.

Dobar deo novinarske karijere proveli ste u našoj kući. Kakav je Vaš odnos sa „Politikom”?

Osnovao sam tri lista u „Politici”. Kao klinac, ja sam dolazio ispred „Politike” i razmišljao kakvi džinovi pišu tamo. Svi veliki novinari, od kojih sam naučio ćirilicu, tu su pisali. Od Zire Adamovića, Ljube Vukadinovića, Sergeja Lukača, Mire Radojčića, Milutina Čolića, Radeta Stanojevića i još stotine ljudi koji su svojim pisanjem učinili da i ti poželiš da se baviš time. Kada sam dobio ponudu da pišem za „Politikin Zabavnik” mislio sam da je to najvažnija stvar u životu. Milan Vlajčić je mene i Slobu Konjovića angažovao da 1977. pišemo „Muziku trenutka” u dnevnom listu. Zahvaljujući Bogdanu Tirnaniću pisao sam o muzici u „Ninu”. Bio sam prvi urednik „Muzičke strane” u „Politici” od 1983. do 1984. To su sve neka lepa sećanja...

Bili ste i urednik dva najkomercijalnija muzička lista koja su nekad izlazila u našoj zemlji, „Džuboksa” i „Roka”, i pomogli u prvim koracima nekih danas veoma poznatih novinara i umetnika. Kakva su Vaša iskustva iz tog perioda?

Kad nešto radiš, moraš da okupiš ekipu. Sebe sam doživljavao kao lošeg igrača koji je postao kapiten. Ako želiš da ekipa dobija, moraš okupiti bolje igrače – tako sam i ja uvek bio okružen boljim novinarima od sebe. U „Džuboksu” i „Roku”su radili odlični novinari. Moji saradnici su se pokazali u celom svetu kao sposobni. Mnogi od njih tamo rade s velikim uspehom.

Savremena kultura je uvek bila glavni predmet Vašeg interesovanja. Koliki je uticaj ostvarila rok muzika na ovom podneblju i zašto je danas nema toliko?

Pokazalo se da su iz rokenrol ambijenta izašli najvažniji umetnici s ovih prostora. Ko u poslednjih 30 godina nije imao veze sa rokom, taj jednostavno nije relevantan na prostorima bivše Jugoslavije! Pogledajte Pandura, Mančevskog, Stefanovskog – svima je rok bio zvučna kulisa. Nisam jugonostalgičar, samo sam rođen u toj zemlji.

Današnje doba pati od nedostatka zanesenjaka – kako onih na bini, tako i onih ispred nje.