Genetičarka koja roni s ajkulama

Doktor humane genetike Dubravka Vejnović, osim što je rukovodilac Sektora za saradnju s naučnoistraživačkim organizacijama Republike Srbije, roni u pećinama ili ispod leda, a u podvodnom svetu, susretala se i s ajkulama. I, kao što se da videti, ostala je u jednom komadu.

Bavila se ronjenjem, kao hobijem, čitavih 10 godina. Sada joj je ronjenje profesija. Ona je osnivač ronilačkog tima i kluba „Vidre” u Zemunu. Treninge održavaju na beogradskom bazenu „11. april”, ali je njen podvodni svet mnogo zanimljiviji u prirodi.

– Najekstremniji vid ronjenja, odnosno sportova uopšte, jeste ronjenje u pećinama. Kada zaronite u pećinu, nema nikakvog izvora svetlosti. Imate samo jedan ulaz i izlaz. Ne možete da samo uronite i izronite. Kao da ste u lavirintu. Mislim da sam na ovim prostorima jedina žena koja radi tehničko ronjenje. Postoje izuzetno zanimljive ronilačke destinacije u Srbiji. Iako nismo primorska zemlja, imamo jako veliki broj ronilaca. Najzanimljivija je, svakako, Krupajska pećina, gde je temperatura vode ista, bez obzira na godišnje doba. Priroda je nestvarno lepa. Pećina je duboka oko 100 metara i nije do kraja ispitana – kaže ona.

U opisu posla profesionalnog ronioca je i saradnja sa filmskim producentskim kućama, kad god se snima blizu vode. Ronioci se brinu o bezbednosti glumaca i statista, kao i njihovoj obuci.

– Nedavno smo radili za strane filmske producente koji su snimali i reklame. Za strani film koji je sniman na bazenu „11. april” i na bazenu Vračar, korišćeni su specijalni efekti, a mi smo vršili obuku statista. Ali, to je lepši deo posla. Nedavno su nas zvali kada je bager jedne građevinske firme upao u nabujalu reku. Bila je nulta vidljivost, uslovi su bili katastrofalni, a dok smo bili u blatu i mulju, morali smo da se vezujemo užadima. Nedavno smo locirali potopljeno selo na Zaovinskom jezeru na Tari. U takvim, ekstremnim uslovima, rekreativni ronioci ne rone – objašnjava dr Dubravka Vejnović.

Poslednji put je ronila pod ledom 2016. godine, na Adi Ciganliji.

– Najlepša vidljivost na Adi je zimi. Temperatura jezera je bila dva ili tri stepena. Prvo smo probili led u obliku trougla, kako se ne bi narušila statika leda, koji je bio debljine preko 10 centimetara. Probijali smo ga krampovima. Ronili smo ispod leda treninga radi. Tada smo vezani konopcem i imamo kolege napolju, s kojima komuniciramo trzajem užadi. To je takozvana komunikacija sa spoljašnjom logistikom. Neopisiva je adrenalinska avantura kada dodirnete led iz vode – priča ona.

U Egiptu joj je bilo znatno toplije. Roneći, susrela s ogromnom morunom, dok je u Turskoj ronila pored ajkula. Ona tvrdi da postoji mit o opasnim i krvožednim ajkulama.

– Ajkule imaju lošu reputaciju zbog holivudskih filmova. Ronioci su u podzemnom svetu samo gosti koji treba da poštuju živi svet, bez obzira na to da li je su u pitanju koral ili riba. Bila sam potpuno bezbedna – priča ona.

Ali, u poslednje vreme, ronioce sve češće pozivaju Beograđani kojima ispadnu dragoceni predmeti u vodu, poput nakita, mobilnih telefona, skupih kamera…

– Problem je što je u Savi i Dunavu izuzetno loša vidljivost, tako da ne vidite ni ruku ispred sebe – kaže naša sagovornica.

Noćni zaroni su za nju ipak najlepši.

– Fokusirani ste na ono što osvetljava samo vaša lampa – nastavlja Vejnovićeva, sećajući se kako je, roneći u Crnoj Gori, pronašla albanski brod koji je potonuo pre Dugog svetskog rata.

Prema njenim rečima, bila je fascinantno i ronjenje pored olupina potonulog trajekta na Kipru. Trajekt je potonuo sa kamionima, automobilima, motociklima…

Za naučnicu koja se bavi ekstremnim sportom, interesantna su aktuelna istraživanja iz genetike povezana sa ronjenjem i medicinom ronjenja.

– Dva ronioca, recimo, rone u istim uslovima, ali jedan dobije dekompresionu bolest, a drugi ne. Ispostavlja se da genetske predispozicije utiču na mogućnost razvoja oboljenja. U proučavanju zdravlja ronilaca, ima mnogo fizike i mehanike fluida.

Šta se, recimo, dešava sa telom, kada trpi pritisak vode, takođe je predmet njenih istraživanja.